NE – ne – ne radi se o tome da detetu moramo svaki dan opet i opet usađivati dobre manire i radne navike – sredi sobu, uradi domaći, pospremi igračke, opet si nevaljao, poštuj baku i dedu, ne tuci brata…
To su sve prilično negativne konotacije kojima im dosađujemo, namećemo svoj autoritet baš u trenutku kada bi oni radili nešto drugo. Da ne govorimo o tome da jako često u ispadima nervoze znamo detetu da kažemo svašta zbog čega nam je već sekundu posle toliko žao, ali nažalost – šteta je načinjena i boli, bez obzira na izvinjenje.
Ipak, ono što bi svakako trebalo da radite, odnosno govorite svojoj deci, svodi se, zapravo, na nekoliko najobičnijih reči:
Oprosti mi – opraštam ti, Volim te, Ti to možeš! Hvala. Žao mi je.
“Oprosti mi, molim te!” – i mi roditelji grešimo. Svaki dan. Gde si stavio svoje cipele, opet ne znaš gde su? Mama, ti si ih sklonila, ne znam gde” – nemojte na to da kažete – ah, da – tu su. Recite – izvini što sam pomislila da si ti kriv. Žao mi je, hoćeš li da mi oprostiš?
Na taj način pokazujete kako treba da se ponese onaj ko je kriv pa će tako i dete kada jednom pogreši, naučeno vašim primerom reći “Oprosti mi mama.” – “Opraštam.”
“Volim te” – te dve slatke reči potrebne su svakom čoveku na ovoj planeti, a posebnoj našoj deci. Roditeljstvo nije veza iz navike, pa ni te reči nikada neće zvučati suvoparno i površno – već će svaki dan stvoriti novu toplinu u srcu vašeg deteta. Šta god ono radilo – bilo dobro ili malo nestašno, reči Volim te uvek će ih učiniti srećnim. A želimo da uvek budu srećni, zar ne? I isto tako želimo da i naša deca pojme važnost ljubavi i da iste ove reči mogu lako da kažu svojim bakama, ujacima, prijateljima, budućim partnerima. Sada i kasnije u životu.
“Hvala” – ako vi očekujete da vam šef, prijateljica, kolega, za ono što učinite kažu jedno najjednostavnije – hvala, verujte to isto očekuje i vaše malo dete. U stvari – možda ne očekuje ako nije raslo u okruženju gde se Hvala i Molim koriste često, ali te reči nisu samo stvar bontona već jedna vrlo važna stavka zdravog odnosa među ljudima. Stoga svom malom princu čak i ako ne uradi nešto veliko, ako vas samo posluša, recite – hvala što si poslušao, i verujte, drugi put će možda poslušati samo da čuje to malo – veliko Hvala.
“Žao mi je” – postoje trenuci kada dete jako zapne za nešto što trenutno ne može da dobije, i to nas ljuti pa im odsečno kažemo – ne! A onda se isto tako ljutimo kada nam to malo biće na nešto što ga zamolimo kaže – ne, i ode?! Naučimo ih zato da kažu Žao mi je – ne možeš sada da jedeš čokoladu, uskoro će ručak, žao mi je, dobićeš je posle. Ili – žao mi je, ali upravo smo pokupili igračke i vreme je za spavanje. Ili još važnije – ako ga nenamerno udarite – nemojte mu reći – Bilo je slučajno, zašto si baš tu naleteo? Recite mu “Žao mi je što nisam pazila” – tako će dete naučiti i kada napolju u parkiću slučajno pokosi nekoga da treba da kaže “žao mi je, nisam hteo!”
Svim ovim rečima detetu ćemo ugrađivati osećaj za dobro i loše, osećaj za ljubav i sreću, ali postoji još nešto što će vaše dete naučiti da bude veliko, i zbog toga ponosno na sebe, a to su reči:
Ti to možeš! Učite ih da nijedan uspeh ne dolazi odmah, da moraju sami da se potrude i da nijedan neuspeh ne znači da ono nešto ne može.
Nema odustajanja jer drago dete, ja znam da ti to možeš!
Izvor: Index.hr
