Piše: Jasmina Jovanović
Mnoštvu primenljivih zakona čuvenog Marfija sasvim sigurno treba dodati i niz onih koji se mogu primeniti na roditelje. Prvi na listi, u mom slučaju, bio bi „Ako treba da odete na koncert, u bioskop ili da izađete, vaše dete/deca će neposredno pred vaš izlazak iz kuće dobiti temperaturu, gušenje, dijareju ili početi nekontrolisano da povraćaju.“ Mnogi roditelji će se složiti sa mnom, i naravno, da nije žalosno, bilo bi smešno, zar ne?
„Ne pamtim ni jedan jedini put da sam negde otišla uveče, a da nisam ostavila nekog od ukućana u bolesnom izdanju.“
Ne pamtim ni jedan jedini put da sam negde otišla uveče, a da nisam ostavila nekog od ukućana u bolesnom izdanju. Svakako, znaju oni da budu bolesni i bez mog odlaska od kuće, ali ako je za to veče planirano nešto nesvakidašnje ili važno, ili ako je bilo dugo planirano, sasvim sigurno će se jedno od dece raspekmeziti. Na stranu tugaljiva pitanja: „Je l’ baš moraš da ideš?“, „Hoćeš se sigurno vratiti?“, „Hoćeš misliti na mene dok si tamo?“ (kao da ikada mogu da zaboravim činjenicu da imam dva čedovišta) i slične patetične rečenice, na čelu sa „Čekaću te, neću sigurno zaspati.“
Aždaha iliti savest
Mislila sam da čovek vremenom ogugla na njihove sladunjave forice, ali avaj! U mom slučaju, taj crvić griže savesti čuči u meni i hrani se raznoraznim majčinskim strahovima i bojaznima. Ta griža savesti, koja od crvića iz detinje rečenice naraste do stoglave aždahe, direktno je proporcionalna zadržavanju van kuće. Ta aždaha ne mari što su moja deca potpuno bezbedna kod kuće, sa nekim u koga imam apsolutno poverenje, što su jela zdrav, svež, tog dana skuvan obrok sa odličnim balansom proteina, mahunarki, povrća i svega ostalog. Ne, nju ne zanima što će im neko pročitati priču, zabavljati ih, igrati se sa njima, oprati im ruke sapunom, istuširati ph neutralnom kupkom pre spavanja, dati im zdravu večeru i pomoći da operu zube… Ne, to je sve nevažno. Ustvari, to se podrazumeva, to im garantuje Konvencija o pravima deteta. Griža savesti likuje što to nije uradila njihova majka. Ona se sladi činjenicom da su deca ostavljena, nije bitno kome, nije bitno u kojim uslovima, jedino bitno je da su ostavljena od strane svoje majke, pa makar majka potpisivala milionski ugovor sa nekom firmom koji će ih hlebom hraniti (nekim zdravim i skupim hlebom), ili je samo rešila da sa drugaricom da sebi oduška i pogleda neku dobru komediju u bioskopu. Da se razumemo, obe stvari su važne, i milioni i drugarica, mada ja ovaj ugovor iz prvog primera mogu samo da priželjkujem. Što je verovatno bolje nego da imam milione, a priželjkujem drugarice…
Ja vas tako razumem :). Ja smatram da samo srecna majka moze deci da bude dobra majka,a mi ne mozemo da budemo srecne ako nemamo bar taj jednom mesecno ventil. To je dobro i za nas,a i za nasu decu, jer gledajuci nas kako se borimo za taj trenutak za sebe, naucice da treba i oni tako da se bore i da je zdravo imati svoje ventile
Tako da ja dajem glas za kaficu sa drugaricom, neki dobar film, setnju pored reke…svejedno..kome sta prija