Savremeni roditelji imaju NEDOSTIŽNO puno obaveza (pa i njihova deca).
Podvlačim NEdostižno.
Oni „gore“, trče… kao miševi na onom točku u kavezu.
Nekada to nameću slabo plaćeni poslovi, a češće naša želja da „sve bude super“ , da ispunimo svoj zadatak na najbolji mogući način.
Čuvena robovlasnička rečenica „daj 100 % od sebe „.
U slučaju da moramo da se žrtvujemo 10 – 12 sati dnevno da bi preživeli – prihvatanje je jedini izbor.
To je šira i teža tema.
Ali zašto je roditelj zauzet 100% budnog dela dana ako ne mora?
Pa učilii su nas damo „sve od sebe“ i mi sada pokušavamo da damo. Za uzvrat dobijamo srećnu porodicu, uspešnu decu, čist dom, novac, status… Ili ipak ne dobijamo? Pa naš mozak to godinama sam sebi objašnjava, dok se muči. Po istom sistemu čuvenog „daj sve od sebe“ dobija se i čir na želucu, pregorevanje, nervoza koja razara porodicu, nesanica i sl…
Već sam zahtev „daj 100%“ mene brine.
Pa ostavi mi bar 20% da popijem kafu kao čovek. Zar 80% nije dovoljno?
Sve se komplikuje činjenicom da koliko je moje 100% nikad ne odlučujem ja, nego po pravilu neko drugi ocenjuje i procenjuje da li smo mi dali 100% ili nam je malo sebe ostalo, a to je zabranjeno.
Daj, daj, daj… šta će tebi 20- 30% tebe? Puno ti je.
E sada, kada smo dali 100%, nailazimo na dodatni problem. Malo je. Treba 130%, zakonom dozvoljeno.
Kada uveče legnemo, materijalističko društvo je savršeno uredilo da mislimo na onaj „posto“ koji nismo stigli. Budemo samokritični, večno zabrinuti, bez samopouzdanja i ponosa.
Kada nam uzmu dušu, mozak, strpljenje, san i emocije (one se pred obavezama povlače)… eto ekipe da nam ponude preskupe programe koji nas podsecaju da smemo da sednemo k’o ljudi. Mi smo onda zahvalni što nas je neki naš anđeo za 800e po kursu naučio da kažemo: pijem kafu i ne zanima me šta ti o tome misliš.
Ako imate prosečno dete, onda vam treba 150% – 400% snage, jer pomoć oko škole, parkić, proteza, ulošci za patike, vežbe za leđa, sportic, jezik… malo sa partnerom da se osamite, zdrav ručak, fitnes, kumovi da dođu, krpa, metla, auto kod majstora, menjaj gume, skokni do banke, što si tako čupav/a… kako su ti mama i tata? Nezahvalni stvoru, već 3 dana nisi kod njih bio/la…
Vaše dete ima u školi 10-15 nastavnika, koji se nadaju njihovom 100% . Naravno, oni tačno znaju koliko je to i ocenom će pokazati. Jezik je neohodan, to je tamo slabo… ajmo na čas.
Jedan jezik je malo. Dva.
Nastavnik matematkike ne valja – ajmo na čas.
Leđa su ti kriva – ajmo na vežbe, raspremi malo stan…
Što se mene tiče ode 100% , a nismo ni na pola spiska…
I što se ne bi prijavio/la na takmičenje?
Savremeni roditelj voli osećaj da je 100% njegovog deteta veće od 100% mog deteta i ostalih. Još ako se to dobija napismeno… a jaoo… pa top… „spavaćeš kad umreš“ – čuvena grozota.
Znate bake koje skoče sa stolice kada neko naiđe i kažu: “ Samo što sam se spustila“?
Ako smemo od stresa da umremo, onda smemo i da se odmorimo dok smo živi, da svet uklopimo u 70 – 80% naših kapaciteta.
Ne guramo mi jutro da svane.
U osnovi ovoga je „odrekni se, bićeš srećan“.
Ne moraš ni dati, ni uzeti 100% . To je klopka .
I da završimo fantastičnim Duškom Radovićem: „Danas će biti lep dan svima koji ne žele previše“.
Ja mojih 30% i više ne dam. Srećom, nije mi ih nikada niko ni tražio dok sam bila mala.
Autor: Snežana Golić
