Kad nastavnik ima kompleks Boga

U poslednje vreme često čujemo o pravima i zahtevima nastavnika – bolji uslovi rada, veće poštovanje, sigurnost na radnom mestu. Međutim, retko se postavlja pitanje gde su prava učenika i roditelja u školskom sistemu. Dok borba za status i dostojanstvo nastavnika svakako zaslužuje podršku, treba osvetliti i drugu stranu medalje – šta se dešava kada neki nastavnici zloupotrebe svoju moć u učionici i počnu da se ponašaju kao „bogovi“, nametajući nepravedna pravila i koristeći autoritet na načine koji prete da naruše dostojanstvo učenika i roditelja.

Sve više roditelja ukazuje na probleme s nastavnicima koji ne samo da ignorišu roditeljske zabrinutosti već i otvoreno ponižavaju roditelje kada pokušaju da iznesu mišljenje ili predlog. Na roditeljskim sastancima, koji bi trebali biti prilika za otvoren dijalog i saradnju, dešava se da nastavnici odgovaraju s ciničnim komentarima, čak i pitanjima poput „Da li ste vi pravnik?“, kako bi diskreditovali roditeljsko pravo da se uključe u obrazovanje svog deteta. Takav ton stvara osećaj nemoći, jer umesto podrške nailazimo na zid otpora i čak otvorene kritike.

Na žalost, deca često trpe posledice takvog ponašanja. U nekim slučajevima, kada roditelji ukažu na nepravdu, deca postaju meta negativnog postupanja. Neretko se događa da dete bude prozvano pred čitavim odeljenjem za stvar za koju nije krivo, ili da ga nastavnik tretira strože od ostalih, kao da se svaka primedba roditelja doživljava kao lični napad na autoritet nastavnika. Takva ponašanja kod dece izazivaju ozbiljnu uznemirenost, strah od ispitivanja, a u ekstremnim slučajevima deca dolaze kući u suzama nakon svake provere znanja.

Ova situacija ukazuje na duboko ukorenjen problem. Nastavnici svakako zaslužuju poštovanje i podršku u svom radu, ali to nikako ne sme postati izgovor za pristrasno i neprofesionalno ponašanje prema učenicima i roditeljima. Autoritet u učionici ne bi trebalo da se temelji na strahu i poniženju, već na poštovanju koje nastavnici, učenici i roditelji međusobno izgrađuju. Škola bi trebalo da bude sigurno mesto za svakog učenika, gde može slobodno da izrazi svoje mišljenje i greši bez straha od posledica koje prevazilaze obrazovni kontekst.

Prava roditelja na uključivanje u obrazovanje svog deteta ne bi smela biti dovedena u pitanje. Roditeljski sastanci i druge forme komunikacije sa školom postoje da bi se rešavali problemi, a ne da bi se roditeljima postavljale granice u slobodi izražavanja. Deca zaslužuju učionicu u kojoj neće strahovati, a roditelji sistem u kojem će njihova zabrinutost biti saslušana s poštovanjem.

Dok se u javnosti sve češće priča o pravima nastavnika, vreme je da se isto tako ozbiljno shvate prava učenika i roditelja. Ako sistem nije spreman da prepozna i reši zloupotrebu moći u školama, generacije učenika će odrasti u okruženju gde se osećaju potcenjeno i nesigurno – posledice koje nikako ne bismo smeli zanemariti.

Piše: Slađana Đorđević
Izvor: Slobodna reč