Sažela sam sve poruke svojih pretpostavljenih iz prethodnog perioda posle pretnji koje su nam upućene. Razmislila sam i, evo, dolazim do zaključka kako neću biti sposobna da počnem drugo polugodište jer nemam dovoljno kompetencija da zastupam ideje koje su oni, nadležni i pretpostavljeni, izneli i u praksi pokazali, stvarajući jedan novi obrazac ponašanja. Pošto je rečeno da sam državni službenik, to znači da na radnom mestu, dakle u učionici, moram biti u skladu sa državnom ideologijom i smernicama. Ne smem imati lični stav, izmišljati i decu zbunjivati. A ja to ne umem.
Ne umem da na delu sprovedem tezu o deci koja su državno vlasništvo, pa im se ukida pravo na slobodno mišljenje, izbor i postupanje u skladu sa tim mišljenjem. Uopšte ne umem da okrenem glavu na dečije pitanje i kažem mu: nemaš pojma, radi kako ti se kaže. Ne razumem pojam vlasništva ni u ekonomskim okvirima, a kamoli ljudskim. Ne pristajem ni na roditeljsko vlasništvo nad decom, a kamoli državno. Osim toga, ispred sebe najčešće vidim čestite roditelje. Ne bih umela da im objasnim kako su izvisili.
Sve do sada sam učila decu da ne postoji pogrešno mišljenje, već samo nedostatak argumenata. Vežbala sam ih da slušaju jedni druge, uvažavaju tuđi stav, razmišljaju i bore se da dokažu svoju istinu. Ako ne mogu da je dokažu, onda to i nije istina. Kako sad da ih lažem? Neću umeti da im kažem kako je sve što su videli i osetili jedno veliko ništa, kako žive u sjajnom svetu i treba to da cene, a ne da se bune i podležu propagandi.
Ne mogu svoje đake druge nacionalnosti početi da smatram nepoželjnim. Ne umem da ih gledam s podozrenjem i prebrojavam im krvna zrnca, tražim da pokažu lojalnost i izjasne se kao pravovernici. Sve do sad smo u razredu pričali kako čovek može biti samo karakterno loš, ne može to biti ceo narod. Ne određuje nas boja kože i vera kojoj pripadamo, već misao koju nosimo. Kako da preobratim ideju opšte ljudskosti u bondovski scenario?
Ne umem da uvređena napustim razred kada su moji đaci nemirni i nezadovoljni, da ih proglasim prostim i nevaspitanim, kažem kako to nisu đaci, već banda huligana, pa moja svilena duša to ne može da istrpi. Moram da pričam sa njima, suočim se često sa nekom svojom greškom, nekad se povučem, izvinim. Jer to očekujem i od njih. Deca pamte.
Ne umem da budem vlast. I tražim beskompromisno poštovanje, pa za taj ideal žrtvujem petnaest do hiljadu i petsto đaka. Nebitno je koliko. Pa onda jednu decu volim više od duge jer su spremni da mi to daju, a duge huškam na njih i pretim kako ćemo ih pobediti. Ne želim da ih svađam, pretim batinama, zahtevam poslušnost po svaku cenu. Jer ja nemam vlast. Imam autoritet koji moja deca prihvataju jer uvažavaju znanje i stav, znaju da ih neću slagati, ni izdati, da ću razumeti. Testirali su to više puta.
Kako da ostanem državni službenik? Da se pravim kako mi je svejedno? Ne dotiče me. Šta me briga. Nikad nije bilo bolje. Ne verujem nikome. Nisam luda da bijem tuđe bitke. Imam svoj mali svet.
Ne umem.
Ili da radim u ilegali? Ovako kao i do sada. Valjda će deca znati gde je istina. Verujem da hoće.
Autor: Biljana Vasić
