Večeras sam svoju četvorogodišnju ćerku jedva naterala da legne u krevet, već je bilo prošlo devet sati. Nervozna, umorna, svesna toga da će ona sad od mene tražiti da legnem pored nje, kroz stisnute zube, rekla sam joj:
„Volim te, Ana, ali sad spavaj, i neću da čujem više nijednu reč! Spavaj već jednom, jer sam se umorila od posla i skupljanja igračaka po kući.“
„Mama…“, pozvala me je
Zaustavila sam se na vratima sobe. Bukvalno sam ugrizla za jezik da ne bih viknula, toliko sam već bila na ivici živaca…
„Šta sad hoćeš!?“
„Imam nešto da ti kažem.“
Naravno. Već je sedela na krevetu s rukama na bokovima. Kosa joj je bila raščupana, a na licu suze.
„Mama…“, moja četvorogodišnja ćerka me pogledala i plakala sa vidljivom tugom u glasu…
„Opraštam ti!“
Zatim je legla i počela da jeca, a ja nisam znala šta da kažem i šta da radim, bar jedan minut.
Način na koji mi je rekla: „Opraštam ti“, zvučao je kao kletva.
Otišla sam do njenog kreveta i nagnula se prema njoj.
„Dušo, znaš li šta znači oprostiti nekome?“
„Da“, mrmljala je moja ćerka.
Čekala sam objašnjenje koje sam jednostavno morala da čujem.
„To znači da će i tebi biti žao, i da ćeš biti tužna, a ja ću sad da spavam i neću biti ljuta na tebe. Ja sam samo želela da još malo budeš sa mnom.“
To je to. Večeras sam dobila lekciju od svoje četvorogodišnje ćerke. Lekcija kao pesnica u stomak. A onda sam legala pored nje i čvrsto je zagrlila. Priznajem – srce me bolelo.
Moja ćerka je meni oprostila, što nisam imala vremena i strpljenja za nju u tom momentu. Ona je meni oprostila, ali ja nisam.
I danas, posle 24 godine, kad se setim svega, suze mi krenu.
S.M.
Izvor: Zelena učionica
