Vanja se rodio u vreme kada su internet, kablovska, interaktivne igrice i druge tehnološke novine prosto upale u naše živote. Za njega su sve ove informacione i kompjuterske tehnologije – same po sebi datost. Kod kuće imamo standardnu tehnološku opremu: kablovsku televiziju sa par stotina kanala, internet, igrice, tablet.
Sin je od malena sve ovo savlađivao i sa pet godina, kada je počeo da upravlja mišem, seo je za kompjuter. Počeli smo sa razvojnim igricama za mališane i tek nakon toga je sin počeo da se igra na kompjuteru.
Nakon određenog vremena zapazili smo zavisnost od kompjuterskih igara. Nije bilo teško ne primetiti je. Sin je gledao u nas raširenih očiju, punih iskrene patnje i drhtavim glasom obećavao: „Pročitaću sve što mi kažete, uradiću sve što treba, samo me pustite molim vas da se igram!!!“.
Zaista, tek što smo se sudarili sa ovim problemom napravili smo gomilu propusta. Na početku smo mu jednostavno zabranili da prilazi kompjuteru. Izuzeci su bili veoma retki. Lozinke su bile svuda.
Pošlo nam je za rukom – Gospod nam je dao poslušno i od rođenja dobro dete. U pitanju nije naša zasluga. Kompjuteru nije prilazio, ali ni zavisnost ni teskoba nigde nisu odlazili, već su se samo produbljivali.
Poznajem dve pravoslavne porodice u kojima je potpuno zabranjen televizor i internet. Deca tamo rastu na zlatnoj ruskoj klasici, sovjetskim crtaćima i filmovima. Međutim, kada nam ova deca dolaze u goste, ona se prosto zalepe za televizor. Ponekada mi se čini da ne samo da prekidaju sa igrom, već i sa disanjem. Svejedno im je šta pokazuju na televiziji: reklame, političke emisije, vesti – oni sa žudnjom gledaju sve, poput zombija.
Drugi roditelji koje poznajemo su okupirani zdravljem i zabranjuju svom detetu da jede slatkiše. Ovo nesrećno dete u gostima pojede toliko slatkiša za veče, koliko naše dete nije u stanju da pojede bez ikakvih zabrana tokom mesec dana.
Spoljašnja zabrana funkcioniše u određenoj životnoj etapi deteta. Zatim dete odrasta i odbacuje zabranu, na primer, odlazi kod drugova i gleda televiziju ili igra igrice na kompjuteru.
Isto važi i za posetu bogosluženja, držanje postova, molitvu – dete jednostavno prestaje da se potčinjava zahtevima roditelja i prestaje da odlazi u hram.
I to veoma često zapažamo među parohijanima. Roditelji dovode svoju malenu dečicu na početak službe (još i bez hrane pred Pričešće) i strogo drže dete za ruku (čik probaj da se mrdneš!).
Veoma često kod takvih roditelja deca kada odrastu, prestaju da odlaze u hram. Ja to zovem „udaviti“.
Možemo pokušati da izolujemo dete od interneta, televizije, ali ga od sveta koji nas okružuje ne možemo izolovati.
On će ipak izaći u svet, ali će izaći bez umeća da odabira informaciju, da se štiti od nje. Potrebno je da uvek imamo na umu da osim kuće postoji i škola i drugovi.
nista ne deluje noje dete i daje jebe kuciste