Na razvoju metoda „zelena olovka“ posvećeno radi Tatjana Ivanko. Prvo pominjanje „metode zelenog mastila“ pripada akademiku APN (Akademija pedagoških nauka) SSSR-a Š. A. Amonašviliju. On ovaj metod pominje u svojoj knjizi „Zdravo deco!“ iz 1983.
Princip „zelene olovke“ može se koristiti u svim oblastima vaspitanja i učenja. Dete bilo kog uzrasta na ovaj način se uči ne da se koncentriše na neuspehe nego da uočava svoje uspehe. A to je važan psihološki pristup.
U čemu je suština:
Kada je njeno dete učilo kosa-prava-tanka-debela i slova, Tatjana Ivanko nije crvenom olovkom podvlačila greške, kao što se to radi u školi. Ona je zelenom olovkom isticala ona mesta na kojima je dete najbolje nacrtalo liniju odnosno napisalo slovo. Devojčici se to veoma dopalo, pa je posle svakog reda tražila: „Mama, hajde da vidimo koje je najbolje ispalo!“ Ceptela je od ushićenja kad bi mama zelenom olovkom zaokruživala slovo uz reči „Ovo je idealno!“
U čemu je razlika u pristupima?
Kada ističemo crvenom olovkom greške, mi koncentrišemo pažnju na te greške. Šta usvaja naše vizuelno pamćenje? O da – usvaja ono što nije ispravno, ono kako ne treba.
Da li ste nekada videli da su idealno napisana slova podvučena ili zaokružena crvenom olovkom? Niste! Hteli ne hteli, u podsvesti pamtimo ono što je istaknuto. U drugom slučaju, koncentrišemo se na ono što je dobro i pravilno. Posredi su sasvim drugačija osećanja, drugačiji doživljaj. Hteli ne hteli, podsvesno ćemo težiti da ponovimo to što je ispravno i dobro.
To je sad posve drugačija unutrašnja motivacija – ne težnja da izbegnemo greške nego težnja da uradimo ispravno.
A sad obratite pažnju na pitanje: kako istaknute greške u svesci utiču na naš život kad porastemo?
