Mi roditelji volimo da verujemo da imamo uticaja na budućnost naše dece, i da od naših postupaka zavisi koliko će jednog dana ona biti uspešna, pametna i obrazovana.
To, bar kad je inteligencija u pitanju, ne potvrđuju naučne studije. Nedavno sprovedeno istraživanje naučnika sa Državnog univerziteta na Floridi pokazalo je da „roditelji nemaju uočljiv uticaj na IQ deteta“, osim što im prenose gene koji određuju nivo inteligencije.
Kako da deca razviju istrajnost, najvažniju osobinu za uspeh?
Naučnici sa Floride godinama su razmatrali vezu između ponašanja roditelja i inteligencije njihove dece u kasnijem životu, poredeći mlade ljude iz cele Amerike sa drugom grupom mladih ispitanika, koji su usvojeni. Ocenjivali su njihovo ponašanje, davali im testove inteligencije i merili verbalnu inteligenciju u višim razredima osnovne i u srednjoj školi. Ponovili su ispitivanje kada su mladi imali između 18 i 26 godina.
Kod obe grupe ispitanika naučnici su našli da je uticaj ponašanja roditelja na inteligenciju dece zanemarljiv.
Inteligentniji roditelji zaista sa decom više rade stvari koje se smatraju dobrim za inteligenciju, ali to samo maskira genetsko prenošenje inteligencije sa roditelja na dete, zaključak je naučnika sa Floride.
Šta je najvažnije za razvoj bebinog mozga?
Slični su i zaključci istraživača sa londonskog Kraljevskog koledža, koji su se bavili vezom između genetike i uspeha u obrazovanju. Poredeći akademska dostignuća 6.653 para identičnih i dvojajčanih blizanaca, utvrdili su da 3/4 uspeha zavisi od genetike, ali i da nije samo nasleđena inteligencija ta od koje zavisi uspeh. Inteligencija, definisana kao sposobnost rezonovanja, planiranja, rešavanja problema, apstraktnog mišljenja, shvatanja složenih ideja, brzog učenja i učenja iz iskustva, nije isto što i akademski uspeh, pošto ne postaju sva visokointeligentna deca i vrhunski stručnjaci.
Imaju li onda roditelji uticaja na inteligenciju svoje dece, ili ona bez obzira na sve ostaje onakva je rođenjem data?
