Eva Krapol, šef istraživanja sa Kraljevskog koledža objašnjava da je akademski uspeh više od same inteligencije – on je kobinacija više karakternih crta i osobina, koje su nasledne u različitoj meri. Roditelji zaista ne mogu da povećaju inteligenciju deteta, ali ipak mogu da utiču na uspeh.
Međutim, čak i taj uticaj roditelja i sredine može biti povezan sa genetikom. Dete nije pasivni primalac uticaja okoline, već ono aktivno kreira svoju okolinu utičući na to kako će se roditelji postaviti prema njemu. A i to kako će dete uticati na roditelje zavisi od njegovih gena. Inteligentnija deca utiču na to koliko će im podsticajnih aktivnosti roditelji pružiti.
Zašto nikad neću reći svom sinu da je pametan
Profesor Robert Plomin kaže da uzimanje genetike u obzir protivreči rašišenom običaju da se za neuspehe dece krive roditelji i nastavnici, umesto da se više ima na umu da je nekoj deci učenje nasledno teže nego drugoj i da su razlike u školskom uspehu više posledica gena neko uticaja škole i porodice. Zbog toga je, smatra on, potrebno da se obrazovanje prilagodi posebim mogućnostima svakog deteta kako bi imala približnije šanse za uspeh.
Da uspeh deteta, i pored većinskog uticaja genetike, ipak nije zapečaćen rođenjem, smatra i Eva Krapol:“Otkriće da je uspeh u obrazovanju stvar nasleđa nikako ne treba da znači da nastavnici, roditelji i škola nisu važni,“ opominje ona. „Naši nalazi ukazuju na to da treba razvijati modele personalizovanog učenja, umesto da se sva deca bezuspešno guraju u isti šablon.“
Priredila: Jovana Papan
Izvor: Genetic Literacy Project
