Možda niste razmišljali o pitanju „zašto“ na ovaj način, ali kroz nekoliko primera biće vam jasno zašto ga treba izbegavati. Kada neku osobu, a posebno dete, pitamo – „Zašto se tako ponašaš?“ ili „Zašto ne uradiš domaći, ne središ sobu…?“ ili „Zašto večito kasniš?“ ili „Zašto me ne slušaš? – ona to pitanje doživljava kao „napad“ (posebno ako se postavljaju jedno za drugim), i ima potrebu da se opravda i odbrani. Na pitanje „Zašto?“ svaki odgovor počinje sa „Zato što…“, a što ga češće postavljamo to će odgovori, tačnije opravdanja, biti sve kraći pa ćemo na kraju dobijati samo „Zato!“
Pored toga što ćemo dobiti samo opravdavanje, ali ne i odgovor koji nas zanima, istovremeno ćemo kod deteta izazvati loš osećaj, zato što „mora da se brani i pravda“. Još kada su to tzv. opšta pitanja – Zašto to radiš, Zašto me nerviraš, Zašto to već jednom ne obaviš – dete i ne zna šta ga tačno pitamo, pa će biti ili zbunjeno ili frustrirano.
Kada se u vezi sa nekom temom (učenje, škola, domaći, spremanje sobe, kašnjenje…), poveže loša emocija, ona će se kod deteta, ali i bilo koje druge osobe, javljati svaki put kada se pokrene ta tema. Takođe, ovako formulisana pitanja kriju i brojne pretpostavke o osobi – da ona uvek kasni, da nikad ne radi to što joj se kaže, da ne sluša – što će samo pojačati negativan osećaj, ali i uticati na kreiranje mišljenja o samoj sebi.
Kako onda postavljati pitanja?
