Broj ljudi rođenih s autizmom svake godine raste, no da li smo spremni za suživot s njima? O tome šta svako od nas treba da zna o opštenju s njima, govorila je Julija Presnakova, psiholog koji radi s autističnom decom.
- Šta je najvažnije u opštenju sa detetom koje ima autizam?
Najvažnija je emocionalna pozadina. Trudimo se da sve fraze i rečenice izgovorimo u isključivo pozitivnom ključu i da govorimo veoma-veoma polako, mirno i neutralno.
- Šta treba da znamo pre nego što počne komunikacija s autističnim detetom?
Treba da tačno znamo šta u tom času želimo od deteta. Treba da postavimo sebi jasan cilj: „Želim da jedemo.“ Kada smo postavili cilj, razmislićemo na koji način tu informaciju da mu prenesemo.
Rešavanje zagonetke autizma
- Kako da formulišemo to što imamo da kažemo detetu s autizmom?
Koristimo jasno strukturirane fraze, gde ćemo akcenat odmah staviti na to što želimo da mu prenesemo. Na primer: „Hoćeš li bananu?“ ili „Sedi na stolicu.“ Ako je potrebno, reči ćemo propratiti odgovarajućim gestom, ili recimo nekim vizuelnim prizorom, slikom, npr.: „Hoćemo li da bacamo loptu?“ i pokazujemo rukama kao da bacamo loptu.
Ne treba da opterećujemo iskaz mnoštvom drugih reči tipa: „Gle, hajde da pogledamo, malo ćemo da sednemo i otvorimo knjigu da vidimo šta to lepo ima u našoj knjizi…“ U tom slučaju govorenje se pretvara u šum i prestaje da bude funkcionalno. A naš zadatak je da naše govorenje bude funkcionalno i maksimalno razumljivo.
