Neke ideje ne nastaju iz poslovnog plana, već iz roditeljske potrebe.
Kada je Biljana Stojanović pokušavala da svom sinu Oliveru približi školsko gradivo i književnost, nije ni slutila da će upravo to iskustvo dovesti do stvaranja piktoknjiga – knjiga u kojima piktogrami prate tekst i pomažu deci da razumeju, prate i zavole čitanje.
Iz lične borbe za razumevanje nastala je ideja koja danas pomaže mnogoj deci – ne samo onoj kojoj je potrebna dodatna podrška, već i svima koji uče, čitaju i komuniciraju na svoj način.
Želimo da upoznamo Biljanu Stojanović – kako se predstavljate i kako opisujete sebe?
Po obrazovanju sam lekar. Mama sam troje dece – Katarine, Tadije i Olivera – i moj životni i profesionalni put ne može da se odvoji od tog iskustva.
Naš najmlađi sin Oliver ima 13 godina i dete je sa autizmom. To iskustvo me je promenilo, ne samo kao roditelja, već i kao osobu – naučilo me je strpljenju, slušanju i prihvatanju.
Zajedno sa tim iskustvom došlo je i saznanje da se rešenja često ne nude sama od sebe, niti unapred, već da ih je potrebno stvarati. Tako sam, zahvaljujući Oliveru i njegovom autizmu, otkrila i oslobodila svoju kreativnu stranu i upustila se u nešto potpuno novo. Danas sam izdavač, autor i kreator i iskreno uživam u tom novom pozivu.
Šta su piktoknjige koje ste osmislili i kako nastaje jedna takva knjiga?
Piktoknjige su knjige u kojima piktogrami prate tekst i pomažu u razumevanju priče. Cilj nije da se priča pojednostavi, već da se približi i učini dostupnijom onima koji čitanju i razumeju drugačije. Piktogrami nisu dodatne ilustracije niti zamena za tekst, već vizuelna podrška koja olakšava praćenje radnje, povezivanje značenja i samostalno čitanje. Tekst se pažljivo bira i prilagođava, važno je da je jezik jednostavan i jasan, da se lako može predstaviti piktogramima, ali da se pritom ne izgubi ono zbog čega je priča poznata i deca je vole. Rad sa ilustratorima je priča za sebe u tome beskrajno uživam. Sve to zajedno je dugotrajan proces i zato jedna piktoknjiga ne nastaje brzo.
Kako ste došli na ideju da pravite piktoknjige? Kome je namenjena?
Ideja za piktoknjige došla je kroz već pomenuto iskustvo sa Oliverom. Oliver komunicira uz pomoć sličica i kada je krenuo u školu poneo je i svoje sličice sa sobom. U početku su mu sličice tj piktogrami služili za raspored časova, dnevni raspored – da bi imao preglednost i predvidivost i za neke jednostavne zadatke. Vremenom sam shvatila da bi on mogao biti više uključen u rad na času kada bi razumeo gradivo. Školski sadržaj je zasnovan isključivo na govoru i tekstu, a to je ogromna prepreka kada komunikacija ne ide tim putem. Počela sam da koristim piktograme da bih mu prilagodila književnost iz čitanke i lektire, to se pokazalo kao izuzetno korisno za njega, ali zanimljivo je bilo i drugoj deci bez obzira na koji način uče, čitaju, razumeju ili komuniciraju. Zato sam poželela da takav pristup ne ostane samo za Olivera, već da postane dostupan i drugoj deci.
Piktoknjige su praktično namenjene svoj deci: deci kojoj je potrebna dodatna podrška u učenju, deci koja lakše uče uz pomoć slika, ali i deci koja tek progovaraju, uče prva slova i ulaze u svet čitanja.
Koja je bila najveća prepreka u ostvarivanju ove ideje?
Prepreka je bilo mnogo. Počelo je sa nerazumevanjem same ideje kod izdavača sa kojima sam razgovarala, zbog čega sam na kraju odlučila da knjigu izdam sama. U tom trenutku nisam znala kako se vodi izdavačka kuća, kako se knjiga izdaje, niti sam imala novac za takav poduhvat.
Istovremeno sam se upuštala u nešto potpuno neizvesno, bez sigurnosti kako će ideja biti prihvaćena – od strane dece, roditelja, ali i stručnjaka. Sve to je bio veliki korak u nepoznato, ali i jedini način da proverim da li ono u šta verujem zaista može da zaživi.
Šta vam je piktoknjiga donela, a da niste očekivali? Kakve su reakcije na ideju?
Reakcije dece su me najviše obradovale. Ona su piktoknjige prihvatila potpuno prirodno, a roditelji su mi se javljali sa utiskom da su prvi put dobili knjigu koju njihovo dete može stvarno da razume. To mi je bila najlepša potvrda da je pristup dobar.
Ono što me je najviše iznenadilo bila je velika pažnja javnosti – interesovanje medija, razgovori, pozivi – mnogo veća nego što sam očekivala za nešto što je nastalo iz jedne lične potrebe. Tome se vrlo brzo pridružilo i priznanje struke: knjiga Tri praseta objavljena je početkom septembra 2024. godine, a već u decembru dobila je Grand Prix nagradu za inkluzivnu igračku na konkursu „Igračke sa svrhom“. Ta nagrada mi je bila snažna potvrda da potreba za ovakvim knjigama postoji, da je ideja prepoznata i izvan kruga porodica koje ih koriste i da ima širi društveni smisao i vrednost.
knjiga Tri praseta objavljena je početkom septembra 2024. godine, a već u decembru dobila je Grand Prix nagradu za inkluzivnu igračku na konkursu „Igračke sa svrhom“
Koji su Vam planovi za budućnost? Da li ste započeli pripremu novih piktoknjiga ili novih projekata?
Planovi za budućnost su veliki, možda čak i prilično ambiciozni, ali se nadam da će se u ovoj godini većina njih i realizovati. Radim na novim piktoknjigama, ali i na projektima koji ovu ideju šire izvan dečje literature.
Upravo sam pri kraju jednog važnog procesa – potpisala sam svoj prvi međunarodni ugovor za prevod i autorska prava. To je za mene veliki korak, jer otvara prostor za sadržaje koji nisu namenjeni samo deci, već i odraslima. Verujem da će to biti zanimljivo široj čitalačkoj publici, posebno onima koje interesuju različiti načini razmišljanja, komunikacije i razumevanje sveta.
Adaptacija Tom Sojer farba ogradu realizovana je uz podršku kompanije Yettel, što je lep primer kako ovakve saradnje mogu da doprinesu da ideje o pristupačnosti zažive u praksi. Volela bih da se u budućnosti uključi još sličnih partnera.
I dalje želim da ostanem verna istom principu: da književnost bude dostupna deci koja komuniciraju drugačije, jer verujem da svako dete može da čita i razume ako mu se ponudi pravi način.
