– Ostareli hajduk iz Beograda, kao što sam ja, živi miran i povučen život u Brestoviku, ali se svakodnevno bori da opravda tu titulu – dodaje Stojković.
Poetično, kako samo pisac i pesnik može, počinje priču o svom “šašavom životu”, koji je na mnogo načina obojila njegova najpoznatija saga o “Hajduku”. Te knjige o odrastanju dečaka iz provincije, Gligorija Pecikoze i njegovoj borbi da nađe svoje mesto u haosu velegrada, privolele su mnoge generacije da se zaljube u čitanje. I u Beograd. Njihov tvorac, ipak kaže da su nastale slučajno, jedne hladne zime.
– Tada sam već uveliko radio kao nastavnik tehničkog u OŠ “Đura Daničić” u Beogradu. Produžili su nam zimski raspust pa sam napisao roman. Znam samo da sam to učinio iz revolta, jer većina knjiga u dečijoj lektiri nije bila za čitanje. Želeo sam da deci poklonim nešto što bi čak i loši đaci čitali sa zadovoljstvom – priča pisac.
Kako kaže, Hajduk kao ličnost u stvarnosti ne postoji, već je kombinacija likova i sudbina dece koja su iz unutrašnjosti dolazila u Beograd, veliku “životinjku” u kojoj plivaš ili se udaviš. Hajduk je onaj koji je isplivao i zato je postao simbol svih onih koji su se izborili za svoje mesto pod suncem ovog grada. Za hajduka Gradimir smatra i samog sebe. Rođen je u malom vojvođanskom mestu Mramorak, gde je završio osnovnu školu, dok je mladost proveo u Vršcu i Pančevu.
Prvo sećanje na „Isusov lik“ u prozorskom oknu
Najranije sećanje iz detinjstva poznatog pisca bila je neobična šara u staklu kuhinjskog prozora, koja je mnoge podsećala na lik bradatog muškarca, iako je Gradimir u njoj video šumu prekrivenu snegom.
– Seljani, su vrlo često prolazili pokraj našeg prozora, krišom govoreći da je to lik Isusa Hrista. Taj lik na prozorskom oknu je i dan današnji mogu da vidim kad sklopim oči – priznaje pisac.
Iako se školovao za tehničara, pisanje ga je uvek privlačilo kao magnet. Imao je samo 15 godina kad mu je priča “Povratak u Eden” objavljena u beogradskom časopisu “Budućnost”, sa 17 je objavio prvu zbirku pesama. Ipak, najveću slavu stekao je u poznijim godinama, kad je napisao “Hajduka u Beogradu”, koji je postao njegov najveći ponos, ali i najteža kazna.
– Verovali ili ne, po bibliotekama mi vele da je “Hajduk” među najčitanijim knjigama, a deca, pošto ga pročitaju, počnu da se zanimaju i za ostale knjige. To mi je najveća radost. Knjiga je posle prvog tiraža od 5.000, štampana u 15.000, pa u 60.000 primeraka. Na žalost, izdavačke kuće su me toliko puta prevarile da sam odlučio da stopiram prodaju. One se danas ne mogu naći ni u jednoj knjižari, samo u bibliotekama. I možda je tako bolje. Deca će za nju čuti od roditelja, nastavnika ili drugara i naći način da dođu do nje – siguran je Stojković.
