Volimo li stvarno svoju decu?

Piše: Protojerej-stavrofor dr Ljubivoje Stojanović

Znajući ovo, pokušajmo da trezveno rasudimo ono što se događa u našim školama, na ulicama i drugim javnim mestima, gde naša deca jedni drugima čine toliko loših stvari da je krajnje vreme da promislimo o svojim mislima, rečima i postupcima pred decom i prema deci. Najpre treba da znamo da deca najčešće oponašaju svoje najbliže, posebno roditelje, i zbog toga ne budimo neodgovorni prema njima potcenjujući njihov uzrast i razumevanje.

Razmislimo dobro, koliko puta smo olako izgovorili teške reči o drugome, a dete sluša i sabira to u sebi, i gle, odjednom čujemo da je naše dete nasilnik. Čudimo se tome, pravdamo uvek svoje dete, ljutimo se na dobronamerne primedbe i prigovore drugih, umišljajući da je naše dete samo naša svojina, a ne bogopovereni dar, slobodna ličnost koja traga za ljubavlju, i koju samo treba usmeriti na put. Tu je važna i potrebna roditeljska odgovornost kao blagodarno prihvatanje dara Božjeg, jer roditeljstvo nije samo biološka kategorija, to je mnogo dublji odnos zasnovan na stalnom „rađanju sa velikim trudom“, a ne samo na „dobijanju deteta“. Toga moramo da budemo svesni, kako bismo mogli da neprestano potvrđujemo i ostvarujemo svoje roditeljstvo.

Nije dovoljno samo želeti da naše dete bude najbolje, potrebno je proceniti šta je za njega stvarno dobro, ne opterećujući ga sobom, a sve u želji da pokažemo ljubav. Zaista, svaki roditelj voli svoje dete, ali nije baš uvek ta ljubav živa i životna, ponekad je to sebično prisvajanje, samoljublje. I toga treba da se čuvamo, jer tako možemo da ugrozimo i sebe i dete.

ZNAMO LI MI STVARNO DA VOLIMO SVOJU DECU

Neosporno je to da svaki roditelj voli svoje dete, ali upitajmo se da li je baš uvek ta naša ljubav ostvarena i stvarna, ili je jednostrana, zatvorena i neostvarena. Nije dovoljno samo reći da nekoga volimo, ta reč treba da bude osveštana dobrodelatnom dobronamernošću, nesebičnim sebedavanjem. Ta ljubav nije slepa da ne vidi pravo stanje, ona mora da bude svevideća, da vidi stvari onakvim kakve one jesu, da ne bude iznuđena i da ne iznuđuje ništa ni od koga.

Na ovom planu roditelj – dete, najbolje se vidi u onim primerima gde postoji određeni telesni nedostatak. Tu vidimo da roditelji vole dete ne gledajući na te telesne nedostatke, ali kad je u pitanju unutrašnja dečja priroda, narav, ili navike, tu zaista skoro svi neumesno postupamo. Mali je broj roditelja koji reaguju ispravno na prvu dečju psovku, većina se tome raduje ne znajući da je to odustajanje od prave radosti. Dalje ide pogrešno usmeravanje bez ispravnog vaspitavanja slobode, postoji samo popuštanje, i sve u ime roditeljske ljubavi. Jednostavno, ne postoji „ne može“, „nije to dobro“, „nema“, sve dečje želje moraju biti ispunjene po cenu ne znam čega. Ovakvo činjenje nikako nije nesebično sebedavanje, to je neodgovorno postupanje, i sve u ime „ljubavi“.

Pod pritiskom te i takve ljubavi, dete je nespremno za realan život, jer je žrtva naše pogrešne i suvišne brige. A nama, umesto radosti ostaje briga, pa onda imamo naše metode pogrešne pripreme za život: štedna knjižica, stan… sve u cilju da „ne mora ništa da radi“. Veoma je pohvalno staranje o dečjoj budućnosti, ali je sebično od nas to što mislimo da to dete neće biti sposobno samo, bez nas, da učini.