Roditelji su divna bića. Najdivnija na planeti.
Prvo su neverovatno odrasli. Trčiš da im pokažeš ogrebotinu na kolenu, skačeš u mamino krilo: mamice, ljubi da prođe – i siliš se da ne zaplačeš jer si vrlo veliki. Oni su najpametniji: tata zna sve – zašto je Mesec nekad žuti, nekad crven, zašto je trava zelena, gde oblaci idu preko noći, zašto pas laje… pa još ume i da mrda ušima, a to je, razume se, najteža stvar od svega što uopšte postoji na svetu. On je najjači i najpametniji. Pa, skoro da je tako. Jer je najpametnija naravno mama. Ona zna kako da pirne u koleno da prestane, ume da neprimetno ostavi bombonu na najvidljivijem mestu, ume da priča smešne priče i da imitira žabu tako što smešno skače na sve četiri i krekeće. Svaki dan te traži bez obzira što se ti uvek kriješ u ormaru. A ona iako je najpametnija uvek te jedva nađe. To je zato što si se ti tako dobro sakrio.
Najpametniji ostaju zadugo: kada ti na primer ne ide računanje i kad se matematika pretvori u Baba Rogu koja je toliko strašna i grozna da ti dođe da se sakriješ pod krevet i ostaneš onde zauvek samo da se nikad više ne sretneš s tom grozotom – eto ga tata koji u hodu rešava svaki zadatak. To je tako zadivljujuće – tako teški zadaci, ali tata dolazi i rešava sve bez po muke i zadaci se tresu pred njim. A mama ume da piše sastave. I to najzanimljivije i najlepše. Kad se mama dohvati onih užasnih hemijskih formula, nakon sat vremena razgovora s njom, formule više nisu zelene nakaze iz podzemnog sveta s kilometarskim kljovama, nego postaju poslušne i fine, same uskaču u svesku, jedva stižeš da ih zapišeš.
Mama je još dugo vremena najpametnija. Čak i onda kada se ispostavi da tata više ništa ne razume. Tata ne može da razume koliko je tragično to što Perica – onaj koji se tebi sviđa, onaj čije je ime ispisano na svakom mestu debele zelene sveske sa koricama prijatnim na dodir – e taj odvratni Perica prati kući Milicu a ne tebe. On joj nosi torbu, a tebi dođe da im priđeš s leđa i da ih svojom torbom oboje raspališ po glavčini. I zar tata to može razumeti? To može razumeti jedino mama, a čak ni ona ne baš uvek.
Mnogo mi i ona razume: ne sekiraj se, ko ga šiša! Kako da se ne sekiram? A ponekad ipak razume, i onda ulazi nečujno u sobu i ćutke te miluje po kosi, namotavajući na prst neposlušne lokne. Doduše, u nekom času shvatiš da ni mama ništa ne razume. U trenutku kada si i sam već sasvim odrastao – sa oko petnaest leta. A kako i da razume?! U vreme kad je ona živela sve je bilo drugačije! Kako može da razume bilo šta?! U to vreme oni već više i nisu odrasli. Nego matori. Oni su svoje proživeli i ništa ne razumeju. Ne vredi objašnjavati.
