“Knjiga je čudo! S njom drugujući, stigneš gde želiš, a sediš u kući. S knjigom u ruci, ako me pitaš, sav svet unakrst lako proskitaš. Al` treba jedno: treba da čitaš!” – poručuje pesnik Dragomir Đukić. Jesu li mu naša deca poverovala, da li su drugovala sa knjigom dovoljno da bi “stigla” i do ovih stihova, te da li su uopšte željna “skitanja” ove vrste – pitanja su na koja možemo čuti najrazličitije odgovore, od toga da smo “najnenačitaniji” narod makar na svom kontinentu, do toga da deca u Srbiji u stvari čitaju, samo ne “pravu” literaturu.
– Svakako ne čitaju toliko da bi ovakvi tekstovi bili suvišni – izričit je pisac Uroš Petrović. – Ima puno dece koja se druže sa knjigom, ali moramo pričati o ovome i raditi na promociji čitanja kod dece u svakoj prilici. Ne zbog nas, nego zbog njih.
Ovaj autor izuzetno čitanih knjiga namenjenih “deci svih generacija, od 7 do 87”, smatra da je “najveća avantura koja može da se dogodi – ona koja se dogodi u mozgu”.
– Dete koje ne čita u ranom detinjstvu, u nižim razredima osnovne škole, neće imati bogat rečnik. Dete koje nema bogat rečnik, neće moći da obavlja mnoga zanimljiva i lepa zanimanja u životu – upozorava Petrović.
Ne bi smela…
– Bez knjiga Zmaja, Branka, Radovića, Desanke, bez lepih Grozdaninih bajki, bez zagonetnih priča Uroša Petrovića ne bi smela da bude nijedna kuća u kojoj rastu deca – smatra Ljubivoje Ršumović.
Imaju li naša deca zbilja strah od slova uz koji izrastaju u pripadnike “najnepismenijeg naroda u Evropi” ili je ovde reč o senzacionalizmu, a deca ipak čitaju, samo ne ono što bi “odrasli” želeli – upitali smo i pesnika Ljubivoja Ršumovića.
– Deca verovatno imaju otpor prema odraslima, ona starija deca, koju zovete omladinom – smatra Ršum. – Da smo najnepismenija nacija u Evropi, nažalost jesmo! Ali, to za naše vlasnike vlasti nije nikakva senzacija, to im pogoduje. Što nepismeniji narod, to nepismeni poslanici lakše opstaju u Skupštini i u medijima. Što nepismeniji narod, to mu je lakše uvaliti prostakluke, poput “farmi” i “rijaliti” programa. Nepismen narod ne čita, nego mora da pita, a kad pita onda mora da veruje u odgovore koje dobija od “odgovornih”.
Legendarni poeta, čiji su stihovi obogatili detinjstvo nebrojenih generacija, veruje da je čitanje “privatna stvar”, ali da deca u svet knjige stupaju upravo sa onim što im škola ili roditelji daju u ruke.
– Malo starija deca se snalaze sama, biraju po nekom svom, često pomodnom, afinitetu – kaže Ršumović. – Ali, bolje je i tako nego nikako. Vrlo je važno da roditelji imaju knjige u rukama i u kući, makar oni i ne čitali! Da deca rastu među knjigama.
Za lepo odrastanje
Pored Ršuma, Vlade Andrića, Grade Stojkovića i ostalih koji se podrazumevaju kao autori štiva obaveznog za lepo odrastanje, preporučujem i dela Igora Kolarova, Dejana Aleksića, Jasminke Petrović (za koju neupućeni misle da mi je supruga – a ona je supruga Bobe iz “Ludih godina”), Ivane Nešić… – kaže Petrović.
Pored tih “knjiga u rukama i kući”, da li je moguće uraditi još nešto, i šta se radi sa ciljem popularizacije čitanja među decom i mladima – pitanje je na koje Ršum odgovara:
– Moguće je, ali potreban je novac. Međutim, taj novac ide na “podmazivanje” glasačke mašine, a ne na opismenjavanje naroda, koje počinje uvek od opismenjavanja dece. Pojedinci, u koje i sebe svrstavam, pokušavaju o svom trošku, ali čak i mali privatni trošak je mnogo teži od velikog državnog “troška” koji ide u privatne džepove. Čak sam i “Bukvar dečjih prava” štampao o svom trošku, mada je država bila obavezna, po članu 42 Konvencije UN o pravima deteta, da na taj način i decu upozna sa njihovim pravima.
Petrović naglašava da je sve što uradimo na polju širenja čitalačke kulture veoma dragoceno i isplativo, i navodi istražavanja koja govore da deca koja ne čitaju imaju čak za trećinu manja postignuća u školi i u životu. Problem dece koja ne čitaju je prepoznat kao ozbiljna pretnja u Evropi gde se dosta ulaže u promociju čitanja – rad sa najmlađima ozbiljne države smatraju prioritetom.
Osim uloge države, i Petrović naglašava značaj uticaja onih koji su pored deteta do desete, jedanaeste godine – roditelja, vaspitača i učitelja, a veruje da je problem i to što od te tri kategorije samo za roditelje ne postoji škola.
– Knjiga za decu mora da bude maštovita i razigrana makar približno koliko su oni kojima je namenjena maštoviti i razigrani – smatra Petrović, koji je beskompromisan u stavu da “sve što je namenjeno deci mora da bude vrhunsko”. Ovaj pisac je, inače, uveren da ponuda knjiga za decu i mlade nikada nije bila raznovrsnija i kvalitetnija. – Biblioteke i knjižare već imaju toliko knjiga za decu da samo one kvalitetne ne možete pročitati ni da vam detinjstvo traje stotinak godina. Dakle, ako problem nije u ponudi, trebalo bi ga potražiti u potražnji.
Samo vrhunsko
– Knjiga za decu mora da bude maštovita i razigrana makar približno koliko su oni kojima je namenjena maštoviti i razigrani – smatra Petrović, koji je beskompromisan u stavu da “sve što je namenjeno deci mora da bude vrhunsko”. Ovaj pisac je, inače, uveren da ponuda knjiga za decu i mlade nikada nije bila raznovrsnija i kvalitetnija. – Biblioteke i knjižare već imaju toliko knjiga za decu da samo one kvalitetne ne možete pročitati ni da vam detinjstvo traje stotinak godina. Dakle, ako problem nije u ponudi, trebalo bi ga potražiti u potražnji.
Upitan da li veruje da je budućnost knjige neizvesna, i da li će ona morati da “sarađuje” sa drugim, novim medijima, Ršumović kaže:
– Ti novi mediji već sarađuju sa knjigama, kao krpelji hvataju se za teme i sve lepe mogućnosti koje knjige vekovima nude, pa se onda prikrpeljišu za dečju pažnju, i tako opstaju. Deca će i sama shvatiti da je ta agresija elektronike dosadna, i vratiće se knjizi. Shvatiće da moraju ljudi da gospodare svojim slobodnim vremenom, a ne elektronika. Kompjuteri, tableti, mobteli, biće sluge ljudima, dobre sluge dobrim gospodarima! Ne treba paničiti. Knjiga, kao fenomen i velika tajna, ipak, postoji dve i po hiljade godina!
Izvor: Novosti
