Danas, na Preobraženje Gospodnje je mom sinu 27. rođendan. Da, ove okice , ovi obraščići su se transformisale u odgovornog mladog čoveka, oca jednogodišnjeg dečaka.
Njegova slika me vraća 25 godina unazad.
Bile su to čuvene 90. Njemu 2, a Maji 7 godina. Meni 30. a u karijeri 8. godina. Zašto je ovo bitno? Sa ove vremenske distance tvrdim da je kombinacija ovih godina upravo bila presudna. To su godine u kojima se određuješ na poslu, u kući, u društvu.
Šta se događa?
Na poslu radim sa pola kapaciteta, umorna od dečjih temperatura, ogrebanih kolena, prehlada, virusa.
U kući nervozna majka zbog posla koji sam donosila kući. Odlagala sam igre i maženja sa njima za kasnije, zbog veša, ručka (koji je po pravilu često zagorevao)…
Kada je konačno došlo to “kasnije”, nisam našla MOJU DECU. Opet sam zakasnila.
Sada sam baka Majinoj Zoli i Đoletovom Viktoru. Nastavljam priču sa njima, tamo gde sam stala sa svojom decom.
Propušteno im ne mogu nadoknaditi, griža savesti je prisutna…
Zašto sve ovo?
Zato što vreme ide i kada mi mirujemo.
Sada bih odložila spremanje kuće za trenutak maženja sa Đoletom. Bezobrazno bih izostala sa posla i sa Majom obišla sve luna parkove…Ali…
“Sve je stalo, samo deca rastu…”
Poruka je na početku priče…
Milka Đoković
Izvor: Zelena učionica
