Majčinstvo u 20/30/40-im: Jelena Paligorić Sinkević

O meni

Trenutno očekujem premijeru predstave po tekstu koji sam napisala – Dolce vita – u Madlenianumu u režiji Juga Đorđevića. Odmah posle premijere odlazimo na porodični odmor, a nakon toga se vraćam aktivnostima na poslu – jednoj predstavi i jednom filmu. U međuvremenu, pišem drugu knjigu. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga je bila promocija moje prve knjige – Deca su negde drugde. Pakujem u glavi kofere za odmor. Planiram da sređujem dečju sobu i presvučem kauč. Kuvam. Viđam se sa prijateljima. Slažem slagalice sa sinom. Pijem čaj od pomorandžinog cveta sa mužem uz muziku sa gramofona.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Kao i svaka mama, mislim da sam nekad super, a nekad potpuna katastrofa. Ja sam dobila dete sa 29. godina i mislim da je to bilo apsolutno pravo vreme. Decu želim oduvek, svesno i posvećeno. Godinama sam radila sa decom raznih uzrasta i znala sam donekle šta me čeka. Ono što nisam znala je kako je biti full time mama, i kako je kasnije biti mama sa netipičnim radnim vremenom. Međutim, tu spas i podršku najviše daju velike porodice. Naša je velika, bake i deke, prebake i tetka imaju supermoći da uskoče kad nešto deluje kao nemoguća misija. Takođe, nisam znala za to koliko žene mogu jedna drugu da uvale u katastofe kompeticije u vezi dece, napretka, izbora pri vaspitanju… Držim se podalje od tih razgovora i atmosfera. Biti mama, biti trudan, dojiti, nositi je normalna stvar, tu nema nikakve filozofije.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?

Muž i ja se dugo znamo, prvi put smo zajedničku decu planirali u ranim dvadesetim, kroz šalu. Ponekad pričamo šta bi bilo da nam se tad desilo dete i zajednički život, i uglavnom zaključujemo da sve kao i to ima prednosti i mane. Volim sve svoje godine, ovu 31. najviše, trudim se da uživam u svakom trenutku i ne mislim mnogo unapred. Želimo još dece ali ja želim i da stvaram i pišem. Organizam osluškujem i pazim na to da imam svoje vreme. To je za nekog ko se bavi pisanjem jako važno. Moj sin leže rano, i moje vreme je tih tri, četiri sata. Pisanje, čitanje, gledanje, sve ono što pogon inspiracije i koncentracije pokreće. Materinstvo i godine u kojima se desi su nebitne. Žene treba ohrabrivati kada god se odvaže da postanu majke. I u 20 i u 45.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

To je napisano. Čeka pravi trenutak da ugleda svetlost dana i publike. Izdvojiću onaj kad sam zvala svoju kumu, Tamaru Aleksić, da joj kažem da sam se porodila i da smo super prošli i sin i ja. Ona nije verovala koliko normalno i opušteno zvučim pa je iz Indije zvala moje na fiksni telefon da to proveri. Posle se Kostino rođenje slavilo i na drugom kraju sveta – Indiji. Inače, porođaj pamtim po smehu, od lifta za odeljenje do pevanja Bitlsa kad su mi doneli sina. Mislim da me je taj pozitivan stav i doveo do toga da sam čin rađanja prođe brzo i lako.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Žena mora da ima samopouzdanja, mora da izgradi sebe kako emocionalno tako i profesionalno da bi bila dobra majka. Deca se jako često, bez razloga krive za karijerne greške, a zapravo nas ista ta deca uče strpljenju, ključnoj veštini za dugotrajni uspeh. Žena mora da ima pravog partnera. Muž i ja verujemo u co-parenting. Ne postoji stvar koju nismo radili zajedno. Imamo odnos pun razumevanja i ljubavi i ne postoje poslovi mame i poslovi tate. On usisava, ja idem u nabavku, on popravlja, ja perem sudove. Trudimo se da dete sve to vidi, da ga uključujemo u sve i iznad svega da se s njim smejemo. Žena, možda i najvažnije, mora da da podršku drugoj ženi. Bezrezervno. Jedna od mojih najboljih drugarica, Sandra Đurić, majka dvoje i ozbiljna poslovna žena, ima običaj da kaže da moramo da budemo saborci. To je suština ženske podrške – tiho, konstruktivno i veselo. Jer majčinstvo je iznad svega radost.

Roditeljstvo iz vašeg ugla – čemu vas je iskustvo naučilo i šta smatrate najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Sin me uči strpljenju. Uči me kolika je radost nošenja dece. Uči me koliko jedan vrući hleb iz pekare može da donese radosti. Sin mi je otkrio Pepu Prase. Naučio me disciplini, ustajanju pre svih i uživanju u ispijanju kafe u šest ujutru. Sin me naučio šta znači biti umoran i koliko je važno biti zahvalan onima koji pomognu da tog umora bude manje. Naučio me da je more sa decom nešto najposebnije ikad.

Ovo me niste pitali

Ženska kompeticija ne vodi ničemu. Ovo nije nikakvo takmičenje za najbolju mamu, zato osmeh na lice i pružite podršku svakoj ženi. Decenijama i vekovima smo se borile za prava i stavove koje tako lako prokockavamo. Ne govorite da stižete sve, da je lako, ne pravite iluziju budućim mamama. Govorite realno i iskreno, pomozite, ne stigmatizujte i samo hrabro. Govorite otvoreno o postpartum telu. Nemojte linijom manjeg otpora odustajati od karijera. Setite se pedesetih, onog vremena kad su žene koje su tek izašle iz rata gradile zemlju, bile majke i paralelno sa tim studirale i radile. Naše prebake su krvnički radile da na Balkanu izbore kakvu-takvu nezavisnost. To nikad ne smemo da zaboravimo. Žene moraju da nauče da budu mnogo solidarnije, glasnije i ljubaznije jedna prema drugoj. To mi padne na pamet svaki put kada vidim prevrtanje očima dok dete ima tantrum i nikog da pita da li treba pomoć. Takođe, suzdržavajte se od saveta. Ispričajte svoje iskustvo, ali savete prepustite stručnjacima. Imajte vreme za sebe, budite vi-vi, a ne vi-mama. Deca mame i tate gledaju kao prve primere, i to nam daje obavezu da budemo najiskrenija i najbolja verzija sebe.

Izvor: Detinjarije.com