Autor: Zoran Milivojević
Koliko je tačno da roditelji najbolje poznaju svoje dete? Teško je reći, jer odgovor zavisi od uzrasta deteta i izloženosti neroditeljskim uticajima. Tako na primer, kada dete krene u vrtić ili u školu, ono se može ponašati sasvim drukčije u grupi vršnjaka i pred vaspitačicom ili učiteljicom od toga kako se inače ponaša u roditeljskom domu. Kada se dete različito ponaša, roditelj sa jedne i vaspitačica ili učiteljica sa druge strane mogu imati različite predstave o istom detetu. Da bi se poznavalo dete potrebno je uporediti kako se dete ponaša u jednim situacijama sa tim kako se ponaša u drugim.
Da bi se ove dve „slike” o detetu sastavile u celinu potrebno je da roditelj razmeni informacije s vaspitačicom ili učiteljicom. Problem nastaje s onim roditeljima koji „najbolje poznaju svoju decu” jer jednostavno ne veruju nijednoj informaciji koja se ne uklapa u njihovu postojeću sliku o svojoj deci.
Kritika kao napad
Ako je inteligencija sposobnost sagledavanja iste stvari s različitih tački gledišta, onda bi inteligentni roditelj trebalo da sagledava svoje dete s različitih strana, da ga „vidi” i na način na koji ga drugi vide, bilo deca, bilo odrasli.
Često roditelji vide svoje dete kao veoma posebno, drukčije od druge dece. Smatrajući da najbolje poznaju dete koje su rodili, kao i njegovu posebnost, često dolaze u vrtić ili školu da bi obavestili vaspitače i učitelje o specifičnosti svog deteta. U tom razgovoru ne samo da obaveštavaju, nego zahtevaju i daju instrukcije, da bi u periodu nakon toga nadzirali da li učitelj radi s detetom u skladu s uputstvima koje su mu dali. Na taj način vaspitačima i učiteljima nameću „uslužni model” odnosa, zastupajući ideju su oni tu kako bi zadovoljili roditeljske zahteve.
Dok ovaj „uslužni model” funkcioniše u vrtićima, najviše privatnim, kada dete dođe u školu, može nastati konflikt s učiteljicom koja ima sasvim različitu ideju od roditeljeve o svom poslu i ulozi u razredu.
Najteži konflikti su s roditeljima koji imaju iskrivljenu predstavu o tome šta znači biti „na strani deteta”. Roditelj koji ne razlikuje vlastito dete od detetovih postupaka smatra da je svaka kritika detetovih postupaka zapravo „napad” na dete. Zato svoju „bezuslovnu” ljubav pokazuje tako što „brani” dete i onda kada i sam zna da je ono loše postupilo. Još je gore ako ne razlikuje sebe od deteta, zato što onda svaku kritiku detetovog ponašanja doživljava kao napad na sebe i na način na koji je vaspitao dete.
