Odlomak iz knjige „Samostalno dete ili kako da postanete LENJA MAMA“
SAMOSTALNOST I MORAL
Nemoguće je negovati samostalnost bez uporednog negovanja morala. Opasno je. Ulivajući detetu samouverenost, sigurnost u svoju snagu, sposobnost za samostalno delovanje, mora mu se dati orijentir u vidu sistema vrednosti. U suprotnom, čime da se rukovodi u onome što radi ako nema formirana moralna načela i odgovornost?
Između intelektualnog, moralnog i fizičkog vaspitanja mora postojati ravnoteža. Ako roditelji stavljaju akcenat samo na intelektualni i fizički razvoj, na kraju mogu dobiti lepog, pametnog, narcisoidnog egoistu čiji se odnos prema okolini, a time i prema roditeljima, nepokolebljivo svodi na zadovoljavanje njegovih sebičnih interesa.
Neko će možda reći da to i nije tako loše za konkretno tog čoveka. Jer egoista raspolaže svim resursima za realizovanje onoga što je zamislio. Njega uz to ne sprečavaju moralno-etičke norme. „Slobodna ličnost“ – živi kako mu se sviđa… Sve je to lepo, ali samo donde dok to što se njemu sviđa ne ugrožava interese drugih. Avaj, kada fali moralnog vaspitanja, obično se pljune na interese svih iz okoline, uključujući i svoje najbliže. A to nije samo bolno nego se ponekad loše završi.
Postoji zlatno pravilo: „Postupaj prema drugima onako kako bi voleo da drugi postupaju prema tebi.“ Lako se pamti i to baš kao pravilo. Ali cilj vaspitanja nije samo znanje o tome šta je moral, već formirana potreba da se postupa u skladu s moralnim načelima. Ne znanje o tome šta je čestitost nego upravo navika da se bude čestit. Nije suština u tome da se dete primorava da izvršava dobra dela nego u tome da ih dete čini na svoju inicijativu i da zbog toga oseća radost i zadovoljstvo. To označava razvijenu sposobnost da sagleda u kakvom odnosu stoje njegovi postupci prema osećanjima okoline, da ume staviti sebe na mesto drugog čoveka, shvatiti njegove potrebe i motive njegovih postupaka. To označava unutrašnju potrebu da sagledava u kom odnosu stoje njegovi interesi i interesi okoline. To označava usađeno poštovanje ljudi i granica njihove ličnosti, njihovih želja i svojine.
Tema poštovanja je u direktnoj vezi s temom granica ličnosti. Ima ovakva formula:
* Poštovanje = Nečinjenje štete drugome = Očuvanje granica ličnosti drugog čoveka.
Kako poštovati dete, kako ga naučiti da ono poštuje druge i da ima samopoštovanje? Vrlo jednostavno – treba ga priznati kao autonommnu ličnost sa svojim željama, potrebama, ukusom. Treba uvažavati granice njegove ličnosti. Postojim Ja i postoji Dete. Dete nije moj produžetak nego samostalna, slobodna ličnost. Dete nije obavezno da odgovara mojim očekivanjima, da želi isto što i Ja. Ja nisam dodatak Detetu nego sam slobodna ličnost. Roditelji nisu obavezni da odgovore na sva njegova traženja i da ispune svaku njegovu želju. Još jednom: postojim Ja i postoji Dete. I važno je raditi tako da nam zajedno oboma bude lepo.
Naravno, kad je dete sasvim malo, granice su obrisane. „Ne želim da obučem kaput!“, viče trogodišnjak. Kroz „ne želim“ on naznačava granicu svoje ličnosti. Ali napolju je hladno. Ako se razboli, mama će morati da ga leči. „A ja ne želim da trčim s tobom po lekarima i da otvaram bolovanje! Oblači kaput!“ – i mama ima svoje „ne želim“. I dok dete zavisi od mame, moraće da trpi upade unutar granice svoje ličnosti.
„Kaki mi se!“, izjavljuje trogodišnjakinja provirujući u kabinu. Mama mora da zaboravi na „hoću da probam ovu haljinu“ i da trči s detetom kroz tržni centar do najbližeg toaleta. Dok dete zavisi od mame, i ona će morati da trpi njegove upade unutar granica svoje ličnosti.
Postepeno, kako samostalnost raste, granice detetove ličnosti se ocrtavaju i učvršćuju. „Ne želim da nosim kapu – kaže pubertetlija – toplo je i niko iz mog društva ne nosi kapu.“ Može li mama nešto suprotstaviti ovom argumentu? Da ga fizički natera? Ne, ne može. Da ga pritisne svojim autoritetom? Primora ga da stavi kapu? Nema efekta. Sin će je skinuti čim zamakne iza ćoška. Ali mami je važno da zaštiti svoje granice i zato kaže: „Dobro. Ja te za svaki slučaj upozoravam na posledice. Ako se prehladiš, lekovi se kupuju od tvog džeparca.“ Ovde vidimo poštovanje onoga što dete želi. Poštovanje njegovog prava na samostalan izbor. No, zajedno s pravom detetu se dodeljuje i odgovornost.
***
– Ona ne posprema svoje stvari! Njene stvari se vuku po krevetu i podu!
– Ali to je moja soba! I to su moje stvari!
Na razgovoru kod psihologa mama i devetnaestogodišnja ćerka nastavljaju povišenim tonom konflikt započet još kod kuće.
Ćerkina formulacija je ispravna: „To je moja soba! I to su moje stvari!“ – tako ona označava granice svoje ličnosti i svoje pravo da sama odlučuje kako će postupati sa svojim stvarima.
Obraćam se mami:
– Zašto je važno da stvari budu pospremljene?
– Zato što propadaju! Kad se tako ne vodi računa, stvari se brzo upropaste. Ja ne mogu da gledam kako se mačka namešta da spava na novom džemperu koji se vuče po krevetu. Haljine se gužvaju na stolici. Mačka po njima ostavlja tragove. Kad dođe iz škole, ona bez presvlačenja, odmah seda za sto da jede. A posle ja moram da vadim masne fleke s njene odeće! Svakog meseca trošim mnogo novca na njenu garderobu! Sebi tako nešto ne dozvoljavam!
Mama možda i ne shvata, ali ona vrlo jasno oseća da ćerka narušava granice njene ličnosti. To jest narušava mamine stavove: „ne želim da vadim fleke“ i „želim novu odeću za sebe“. Otuda i konflikt. Mama svojim nezadovoljstvom narušava ćerkine granice zato što ćerka svojim ponašanjem narušava majčine granice. Granice obeju su izbrisane. Mogu li se ponovo naznačiti? Može li se izmiriti ćerkino „želim da jedem u školskoj uniformi“ i mamino „ne želim da čistim fleke sa školske uniforme“?
Uvedite pravilo: „Ti možeš da jedeš u školskoj uniformi, ali ako napraviš fleku, čistićeš je sama.“ Pre toga treba joj pokazati kako se to radi.
Kako izmiriti ćerkino „ne želim da kačim suknju na ofinger“ i mamino „ne želim da svakog jutra peglam njene suknje“?
Naučite ćerku da pegla. I uvedite pravilo: „Ako ne ostavljaš suknju u ormar, sama ćeš je peglati za školu.“
Šta činiti s ćerkinim „to su moje stvari“ i maminim „to je moj novac“?
Preispitajte zajedno s detetom koliku sumu porodica može da izdvaja za njegovu garderobu, recimo jednom u pola godine. Ako mu se odeća više ne dopada, a budžet je potrošen – moraće da nosi to što ima.
– A ako se njoj dopada pohabana, izgužvana i isflekana odeća? To narušava moj imidž majke!
I tu se može naći kompromis. Ćerka ima pravo da se opredeli i da to opredeljenje izrazi, pored ostalog, preko odeće koju nosi. Ako su za imidž koji je odabrala karakteristične iscepane farmerice, pogužvane bluze i džemperi od angore ulepljeni mačjom dlakom – neka bude tako. Ali samo za određena mesta. Na primer, za odlazak u restoran brze hrane ili u bioskop s vršnjacima, za sedeljke na klupi u parku, za šetnju s društvom. Škola, porodična svečanost, odlazak na izložbu u društvu maminih prijateljica, korporacijski skup na koji su pozvani članovi porodice zaposlenog… Uistinu, mamin „imidž“ može da se ugrozi ako se ćerka pojavi u ritama. Za pojavljivanje u maminom društvu i prosto za pojavljivanje u javnosti neka postoje posebni komadi odeće o kojima se brižljivo vodi računa.
PAŽNjA! Ovo nije univerzalno uputstvo. Nije obavezno da svaki tinejdžer ima posebno, „stajaće“ odelo. Ovo je primer za uspostavljanje granica ličnosti. Početni uslovi mogu biti drugačiji, potrebe takođe mogu biti drugačije i tada ćete se drugačije i dogovarati.
Važno je da učite dete kada njegovo „ja želim i tako ću uraditi“ zadire u tuđe „ja želim“ i ugrožava ga. Ako zadire, onda se traže kompromisi, preispituju se granice toga „želim“.
Izvor: Detinjarije.com
