U mnogim dnevnim novinama i ostalim medijima sve češće možemo pročitati članke o nasilju učenika nad nastavnicima i profesorima u našim osnovnim i srednjim školama. Mladi školarci su prepoznatljivi i u nasilju nad svojim vršnjacima koji zajedno sa njima dele đačke klupe. Metode pri primeni nasilja su sve kreativnije i modernije, da se možemo zapitati gde su i od koga edukovani učenici koji izlaze iz naših đačkih klupa. Tražeći odgovore na mnoga pitanja koja tište savremeni obrazovni sistem u Srbiji, distanciraću se od mnogih uticaja na formiranje i sazrevanje jedne zdrave ličnosti u kompleksnim uslovima i okrenuti se samo školi kao mestu u kome mi vaspitavamo našu decu, odnosno utičemo na izgradnju te iste ličnosti.
Sednice nastavničkih veća predstavljaju mesto koje sve više podseća na Tor za ovce u kome kolege nastavnici, za razliku od ovaca i pojedinih izuzetaka, pognute glave prihvataju sve umobolne zahteve i namete, koje im serviraju aktuelnom reformom školstva, tako da svoju slobodu ne pokušavaju da izraze jednim običnim meketanjem, što bi barem predstavljalo pozitivan znak života u njima. Ubijeni i natovareni veoma smišljeno od prosvetnog sistema, nastavnici sve manje pokazuju znake života. Ipak, pojedinci dobro plivaju u mutnoj i zagađenoj vodi školstva, da postaju savremeni primeri kako reforma na njima daje rezultate, te je i evaluacija (sto posto srpska reč) u njihovom radu vidna i primetna. Naježim se od terminologije koju koristimo u školi, pa su sednice mesto koje sve ređe posećujem, iz razloga što potrebni rečnik još uvek nisam nabavio. Kada smo kod savremenih termina jedan jako zanimljiv pojavio se se u poslednje vreme, da smo zarad njega spremni da zapostavimo razvoj već pomenute ličnosti i da njega stavimo na presto naših zanimanja. Portfolio! Kažu da je taj pojam u pedagogiju došao iz politike i biznisa i da se ’80-ih godina dvadesetog veka pojavio po školama u Sjedinjenim Američkim Državama. Čudno mi je da mi neprekidno usvajamo pojedine sisteme školovanja iz ove zemlje koja dostignuća svoje nadcivilizacije dokazuje samo zakonima sile. Možda zbog toga vaspitavamo siledžije, a ne zdrave ličnosti? Ko će ga znati.
Savremeni nastavnik ispunjavajući sve norme savremenog školstva, svoj radni dan provodi popunjavajući kojekakve glupave papire u kojima je prikazan napredak učenika, koje sa sobom mora da nosi kao verni dokaz, da se sa učenicima ozbiljno radi i da se svaki njihov korak evidentira. U kakvu ličnost izrasta naš učenik nije ni bitno. Bitno je samo da mi imamo evidenciju i da stavimo potreban papir na sto. Sve što nam se dešava u vaspitavanju dece, produkti su i rezultati savremenog i reformisanog školstva. Nastavnici i profesori se ne uključuju u formiranje zdrave ličnosti učenika, već imaju obavezu da zadovolje i ispune formu koja im je nametnuta. Škola je zbog toga postala formalno vaspitna ustanova a suštinski se ne zanima za dete, jer svaki naš učenik stao je u formu papira. Pre nekoliko godina kada se sa ovim savremenim glupostima krenulo, na sednici na kojoj su skoro sve kolege bile protiv novih pravila serviranih od prosvetne aristokratije, direktor škole i pored svih argumenata nastavnika da to ne možemo prihvatiti, jednostavno je rekao: rečeno nam je da MORAMO da usvojimo.
Iskreno mi je žao, nekada je bilo meketanja a danas sve manje ili nikako. Da li nekome smeta što smem da kažem Ne, što sam slobodan da odlučim da kažem: Izvinite ali ne želim u taj Tor. Da su zakoni i pravilnici relativni pokazuje i to da ono što je bilo u vaspitnoj praksi pre sto, pedeset ili dvadeset godina, nije u upotrebi danas. Problem je, što pominjući godine unazad, mogli smo da vidimo, da je vaspitavanje sa svim svojim manjkavostima i nedostacima u tim vremenima, imalo i te kako dobre rezultate, što opravdavaju mnoge ličnosti koje su po svetu proslavile sistem u kome su se obrazovali i njihovo ime nalazi se i dan danas u školskim udžbenicima. Da mi je znati ko će o sadašnjim generacijama učiti u školi i koga će one proslavljati? Izuzeci naravno postoje i svaka zdrava porodica može pobediti sistem koji joj je nametnut.
Seminari, mesto unapređenja i razvoja na kome prosvetari stiču neophodna znanja i veštine za rad sa učenicima.
U današnjoj školi više je potreban seminar za samoodbranu nego bilo koji drugi. Kako god da postupite sa učenikom svakako ćete nadrljati. Ili ćete nadrljati od samih učenika koji svoja prava u školi daleko bolje poznaju nego Tablicu množenja, ili ćete pak nadrljati od njihovih roditelja koji su prefinjeniji od dece i znaju sva podakta postojećih zakona o pravima njihove dece. Ni jedni ni drugi ne bi se ponašali na takav način da im to nije omogućeno od prosvetne aristokratije. Da se vratim na seminare.
Seminari u današnje vreme više liče na Vikend logore u koje profesore dovode pod prisilom, kako bi im njihovo parče hleba bilo uručeno u vidu papira sa određenim saldom. Koliko češće posećujete te Vikend logore to će vaš napredak biti veći jer ste više krvi „dobrovoljno“ dali. Iskreno, ne znam nijednog kolegu koji mi je sa radošću pričao o iskustvima sa tih seminara. Skoro svako iskustvo je isto: „ma pusti me bitno je da sam dobio papir i zabeležio te proklete bodove. Ima li koristi? Ma nemam pojma, nisam ništa slušao“. To je suština današnjeg usavršavanja prosvetnih radnika. Bitno je da zadovoljimo formu, da sakupimo određen broj poena, a ostalo nije ni bitno.
Norme se sve više povećavaju, raspisanih seminara je sve više, novac sve veći je u opticaju, tako da jedan običan prosvetni radnik sve više novca mora da izdvoji za takozvano usavršavanje jer grad ili država u tome ne mogu baš da mu pomognu.
Zanimljivo je da predavači na seminarima za jedan dan mogu da zarade barem onoliko koliko jedan profesor zaradi na mesečnom nivou. U kakav se to biznis pretvorilo, svima je dobro poznato, ali sada da ne dužim o tome. Pitam se, da li savremeni prosvetni radnik koji ima takvu ponudu za usavršavanje, može da se poredi u radu sa kolegom iz pomenutih prošlih vremena, koji nije imao takav izbor i koji se za svoj budući rad dobro i temeljno pripremao kroz fakultetsko obrazovanje izgrađujući svest da će neprekidno morati da usavršava svoj rad, tražeći, rovareći, kopajući i otkrivajući nova saznanja i pristupe u radu sa mladima, ponašajući se kao filantrop, odnosno kao sakupljač i sabirač različitih iskustava. Da bi seminari imali potvrdu i opravdanje, pojedine kolege, znajući to ili ne, savremene metode koje su izučili, prezentuju nama zatucanima, tako da i mi možemo da osetimo delić blagodati koje smo svojim odsustvom propustili. Nekorektno je da govorim o svim seminarima, jer sigurno da postoje i oni koji donose koristi, ali mislim da je barem devedeset posto njih obična glupost. Seminari bi trebali da se svedu na razumnu meru, da se uspostavi red i da ne postoji mogućnost, da svako kome se ćefne može da drži seminar. Ko iskreno i sa ljubavlju radi u školi, taj će i imati želju da se usavršava i da svoje znanje unapređuje kako bi ga na pravim način i preneo. Ovakvim sistemom ubija se svaka kreativnost profesora, jer nevoljno posećuju Vikend logore, i njihov jedini cilj je da se vrate kući sa upisanim određenim brojem bodova. Dobro je poznato da mnogi i ne posećuju seminare ali ipak dobijaju potvrde o bodovnom saldu. Onima koji organizuju nije ni bitno da li je neko prisutan ili ne, da li je neko nešto korisno saznao. Bitno je samo da je određena suma novca legla na njihov račun.
