Niko ne želi da mu se desi razvod. Razvod je poraz.
Poraz nade, poraz truda, odustajanje od neke osobe koju si pre toga tako voleo.
Ali razvod je ponekad nužan. Odluka boraca. Boraca za svoj bolji život. Za bolji život svoje dece.
Ne razmišljam o razvodu, ni u jednom delu mozga (kuc kuc), ali neki događaji oko mene naveli su me da napišem ovaj članak. Želim da dam podršku svima koji su nesrećni u braku, pogotovo ženama.
Dete sam razvedenih roditelja. Prekasno razvedenih roditelja. Odrasla kao katolkinja u malom mestu, moja mama viđala je samo “kompletne” porodice. Zato se godinama borila da održi u životu svoj brak u kom je bilo nas dvoje dece.
Pričala je sa sveštenicima, govorili su joj da izdrži, iako je već bilo znakova nasilja. Neću o tome kakvo je nasilje bilo u pitanju, samo ću vam reći da psihičko nasilje često boli mnogo više od fizičkog. Nevidljivo je, pa vam ne vjeruju. Modrica se vidi, uvreda i ponižavanje ne.
Sećam se, bio je kraj leta nakon mog prvog razreda osnovne, godinu dana otkad sam počela mucati jer sam videla jedan prizor mame i tate koji me prestravio. Živeli smo tad u Splitu. Vratila sam se kući nakon dugog leta na ostrvu kod babe i dede, ušla u stan i bilo je neobično tiho.
Tata više ne živi s nama, tiho je rekla mama i sagnula se da me uteši. Hvala bogu, rekla sam.
Ljudi moji, ja se sećam osećaja olakšanja, a imala sam samo 7 godina. Osetila sam da je mami lakše. Tata je prema meni uvek bio dobar, bila sam njegova mezimica, ali osetila sam olakšanje.
Jer život u kući gde se dvoje odraslih vidno ne slažu, a kamoli nešto gore, jeste najgore odrastanje. Detinjstvo iz pakla nije detinjstvo u kojem mama i tata ne žive zajedno. Detinjstvo iz pakla je ono u kom mama i tata žive zajedno, ali se ne podnose. Ili jedan od njih ne podnosi onog drugog.
Odrasla sam srećna samo zbog mame. Stvorila je naš svet pun ljubavi i tihih tonova, svet pun razumevanja za greške.
Nije lepo biti dete razvedenih roditelja. Tata fali. Ili mama fali. Tužno je to za dete. Ali živeti tako da pred očima deteta gazite ženu ili muža, da ih ponižavate, da im govorite kojekakve stvari, vičete, lupate ormarima i vratima je još tužnije.
Odgajate tako još jednu generaciju koja će kad odraste vikati i lupati. Jer dete misli da je to normalno, uči obrasce i ne zna kako da ih prekine.
Moja mama uspela je da se razvede. Smogla je snage reći „ne“ tom životu, reći „ne“ ogovaranjima u selu i reći „da“ boljem životu za sebe i svoju decu.
Danas, kad sam i sama mama, vidim koliko nas je štitila i žao mi je što je umrla da joj sad ne mogu reći još jednom – Hvala ti, mama, za sve.
Najviše joj hvala jer mi je pokazala da ljudi sami biraju svoju sreću i da njihove odluke kroje i tuđe živote. Naučila me da ne treba tolerisati loše odnose, da žena treba imati svoj novac i slobodu da kaže „ne“.
Razvedena majka nije jadna žena. Ona je hrabra žena. Žena borac. Žena koja iznova kreće. Poštujte je, umjesto da je ogovarate. Treba imati snage napustiti loše navike.
Izvor: zadovoljna.hr
, ali neki događaji oko mene naveli su me da napišem ovaj članak.){kind=link}