Vesna Radovanović. prevodilac i dramaturg Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na ličnom Fejsbuk profilu podelila je svoje iskustvo iz vremena kada je radila kao profesor u privatnoj školi stranih jezika. Prenosimo njen status u celosti:
„Pita me fejsbuk o čemu razmišljam, pa ja, ne hoteći da priznam šta mi zaista okupira misli, hvatam se za temu koja mi se negde u pozadini krčka, a na koju me danas podsećaju razne vesti.
Elem, sa jedne strane, piše: „Светски дан просветних радника обележава се 5. октобра. Прогласиле су га Уједињене нације 1994. године, са циљем да се истакне улога учитеља у образовању и развоју деце и нагласе принципи и препоруке о положају учитеља и наставника.“
Sa druge strane, već neko vreme primećujem vesti o tome da je nastavnik ošamario učenika/učenicu ili kaznio na neki drugi način, i razmišljam kako sam zahvalna što više ne radim sa tuđom decom.
Taj posao sam radila dugo, veoma sam ga volela i bila sam dobra u tome; ne samo da to drugi kažu, već kad nešto radimo valjano, onda smo toga i svesni. Volela sam razmenu energije koju sam ostvarivala sa decom svih uzrasta, raznovrsnost komunikacije, portrete koje su mi poklanjali okati petogodišnjaci, slengove novih tinejdžera, smeh, izazove, pa čak i iscrpljenost na kraju radnog dana. Nikada nisam povisila glas, nikada nisam udarila šakom o sto. Uspevala sam da ostvarim miran autoritet i odnos poštovanja i poverenja. Što je lepo, ali nije lako. Sećam se da sam jednom rekla da se uveče, posle nekoliko vezanih časova sa decom, osećam kao srećan isceđen limun, i zaista sam tako i mislila.
A onda je, u jednom trenutku, krenulo da provejava neko drugačije ponašanje, neki drugačiji odnos.
Najilustrativniji je bio jedan dijalog sa Martom (tada 17god) koja se pripremala za jedan od međunarodnih ispita. Čitalo se tog dana, tekst je bio prepun brojeva jer je u tome i bila poenta: naučiti kako se izgovaraju decimale, razlomci, veliki brojevi, procenti, i tako dalje. Kada je na Martu došao red, krenula je da čita i da preskače doslovno svaki broj. Zaustavila sam je i vratila, objasnivši zašto je važno da ih čita. Počela je ispočetka i ponovo čitala sve osim njih. Druga deca su bila strpljiva i mirna, ali je bilo jasno da gubimo vreme. Ponovo sam je zaustavila, i mirno je zamolila da čita kako valja ili da kaže ako ne želi da čita, ali da ne maltretira ni mene ni druge.
Na šta me je Marta pogledala pravo u oči i rekla:
„Ja ovo plaćam i mogu da maltretiram koga god hoću.“
Zastala sam, mirno odgovorila da nisam videla njen ugovor, da ukoliko ta stavka stoji u njemu, ja joj se unapred izvinjavam, da ću koliko sutradan organizovati sastanak sa upravom škole i sa njenim roditeljima (podsetivši je da časove plaćaju oni, a ne ona) i da ću se, ukoliko ugovor zaista predviđa opciju maltretiranja, ponovo izviniti i njoj i njima, a da sam sigurna da će me škola adekvatno sankcionisati. Do tada, međutim, dodala sam, molim je da čita kako valja ili da ne čita, jer i roditelji svih ostalih polaznika takođe plaćaju časove.
Odlučila je da ne čita.
Ubrzo nakon toga desila su se još dva ispada iz sličnog žanra (meni i kolegama) i ja sam shvatila da se vremena menjaju. Da mnogi i roditelji i deca umeju da izdeklamuju svoja prava predviđena zakonom, ali ne i obaveze koje predviđa elementarno vaspitanje i zdrav razum. Da vide samo sebe, da je kolektiv nebitan, a da se predavač srozava na nivo elementarne, lako zamenjive posluge.
Kako je za to vreme bilo u državnim školama, to ne znam, a ne smem ni da zamislim.
Shvatila sam da ja tako neću, digla sidro i isplovila iz tih mora.
Da li mi taj posao nedostaje? Sve ono što sam gore navela, sve to sam neizmerno volela, i volim kad danas sretnem neke mlade ljude koji pređu ulicu da bi mi se javili, zbunjeni da li da kažu vi ili ti, i srećni što me vide. Tad shvatim da zaista jesam radila mnogo toga kako treba. Ali volim i sebe, i drago mi je da sam imala odstupnicu i hrabrost da izađem iz nečega što je postepeno krenulo da se urušava i vremenom pretvorilo u sve ono što ne bi trebalo da bude.
Ko je za to kriv, kako je tačno tekao sunovrat, da li ga je moguće zaustaviti i kako, takođe ne znam, ali žalim sve: i za onim vremenom, za obostranim užitkom u razmeni znanja, žalim prosvetne radnike koji su potcenjeni, potplaćeni i bespomoćni, dovedeni do stepena ludila da im pada na pamet da posegnu za fizičkim kažnjavanjem, žalim i normalne ljude/decu koji moraju oko sebe da trpe razne marte i njene roditelje, a žalim i marte. Jer, agresija je uvek znak ogromne nesigurnosti i straha, te mora biti strašno i tužno živeti u takvoj jezivoj defanzivi od sveta kom, hteli – ne hteli, pripadamo. Sveta koji ume da obeleži dan ovoga ili onoga, a već koliko sutradan, na to nešto instantno zaboravi.“
Izvor: Vesna Radovanović
