Ako ne podignete deci ograde, vi ste ludi. Ovo vam možda deluje suviše grubo, ali kako na uljudan način da kažem ludaku da je lud? Ipak, kao i s bilo kojim stanjem, postoje različiti stepeni ludila.
Hipici, na primer, ne podižu ograde. Hipici smatraju da deci treba dopustiti da slobodno tumaraju svetom. Baš je kul, brate. Lenje bube takođe ne podižu ograde. Lenje bube smatraju da je najlakše ništa ne raditi. Ma, da!
Nežne ljubičice takođe ne podižu ograde. One ne žele ništa da uskrate slatkom malom Tedu da mu slučajno ne bi ugrozili krhko malo samopouzdanje. Ako upravo prevrćete očima na ovo, vreme je da krenete u akciju.
Ni opuštenjaci ne podižu ograde, pošto hoće da budu prijatelji sa svojom decom. Opuštenjaci žele da budu drugari, a ne roditelji.
Svi ovi ljudi završe u mojoj ordinaciji: hipici, lenje bube, nežne ljubičice i opuštenjaci. Svi su oni nesrećni i svi se pitaju zašto im je dete tako užasno.
Deci jesu potrebne ograde. Postavite pravila, da se zna gde su granice i pridržavajte ih se najstrože što možete. U prirodi je dece da idu napred dokle god ne stignu do ograde. Nekoj deci je dovoljno što znaju da ograda postoji, drugoj je potrebno da nekoliko puta nalete na nju, ali svima njima je potrebna neka ograda.
Svet bez ograda je za malog čoveka opasno i zastrašujuće mesto. Ograde kažu: „Dovde možeš ići, ali dalje ne možeš.” Ograde pružaju osećaj bezbednosti i sigurnosti. Ograde vam pomažu da utvrdite gde vam je mesto. Ograde ne dozvoljavaju da uđe nešto loše.
Da ponovim još jednom: deci su potrebne ograde.
(Odlomak iz knjige „Kako deci postaviti granice i pri tom sačuvati živce“ autora Najdžela Late, PsihoPolis – Novi Sad)
