Još pre dve ili tri generacije većina roditelja još nije imala vremena, a ni bilo kakvog povoda, da razmišlja o vaspitanju dece. Deca su podizana i vaspitavana po čvrsto utvrđenoj shemi, dobro i loše, ispravno i pogrešno razdvajano je jasno, a na roditeljima je bilo da to
samo pretoče u delo, ako treba i silom. Strogost i čvrstina važile su za izraz ljubavi prema deci.
U mnogim kulturama to je i danas tako, što nema samo negativne strane. Propisani moralni korset možda ne ostavlja mnogo mesta da se diše, ali daje i podršku i orijentaciju. Odgovornost za rane koje na taj način nastaju u dečjim dušama leži na kolektivu – jer roditelji se tako ponašaju zato što se to oduvek tako radilo – i to roditelje rasterećuje odgovornosti.
Ovako uzak okvir funkcioniše i vrlo razumno sve dok decu zahvaljujući njemu treba pripremiti na život u društvu u kome se kreću upravo u tom uskom okviru. Drugim rečima: autoritaran pristup vaspitanju, koji kruto sprovodi određeni sklop pravila, dok se volja deteta potčinjava sopstvenoj moći, decu optimalno priprema za život u strukturama koje funkcionišu upravo po takvim pravilima i u kojima najbolje preživljava onaj ko nema sopstvenu volju.
Taj pristup je, međutim, apsolutno beskoristan ako se dete priprema za život u kome su bitni sopstvena odgovornost i sloboda – vrednosti koje su se u kulturama industrijski razvijenih zemalja u međuvremenu duboko uvrežile.
Zakazivanje starog pristupa vaspitanju jasno se vidi na mestima gde se dva pristupa međusobno sukobljavaju.
Primer za to u Nemačkoj su trenutno škole s velikim procentom učenika iz zemalja migracije. Idealistički nastrojeni nastavnici tu neprestano imaju prilike da vide kako upravo oni učenici koji kod kuće doživljavaju najjaču autoritarnu disciplinu, u školi ponajmanje uspevaju da izađu na kraj s uzajamnim ophođenjem punim poštovanja, zasnovanim na sopstvenoj odgovornosti. Odsustvo drastičnih sankcija i drakonskih kazni kod njih očigledno vodi nedostatku oslonca, koji se izražava u čistoj pobuni. To zapažanje bi jednom zasvagda trebalo da obezvredi mišljenje da razlog problematičnog ponašanja dece i omladine leži u tome što kod kuće prema njima nisu dovoljno strogi . Ali o čemu se onda radi? Ako strogost više ne pali, da li to znači da decu naprosto treba da pustimo da rade šta hoće?
Ta ideja u 2014. zaista nije više ništa novo i već je dovoljno isprobana. Autoritarno vaspitanje preokrenulo se sedamdesetih godina u antiautoritarno. Rezultati nisu bili baš ubedljivi, a ni odrasli ni deca nisu imali koristi od tog koncepta. On je zakazao i kada je deci trebalo pružiti okvir u kome mogu da nauče da odgovorno izađu na kraj s izuzetno zahtevnim stanjem slobode. Posle toga klatno je ponovo krenulo unazad, u pravcu autoritarnosti. Tvrdilo se da roditelji moraju da budu jasni i dosledni, da su deci potrebne granice.
Umesto kazni, sada se govorilo o posledicama, i čudilo se što deca ne razumeju tu razliku već se i dalje osećaju osuđeno i posramljeno.
Danas se većina roditelja kreće negde između ta dva pola, što sigurno nije loša polazna tačka. Najveći problem danas leži u tome što roditelji, sve dok se stvari odvijaju dobro, vole da se prema svojoj deci odnose partnerski i ravnopravno. Ali ako dođe do sukoba, taj pristup od njih traži previše i nemaju funkcionalne strategije kojima bi sukobe na zadovoljavajuć način rešili na ravnopravnom nivou. A i odakle im kad to nikad nismo naučili. Tada se događa ono što se zapravo uvek događa u stresnim situacijama: posežemo za onim što znamo. A ono što znamo ipak je i dalje stari autoritarni program, po kome kao roditelji igramo na kartu moći i stavljamo se iznad svoje dece. U tom trenutku naša deca se osećaju zbunjeno, izdano i najdublje povređeno jer se to uopšte ne slaže s načinom na koji inače s njima živimo.
Odlomak iz knjige „Mala škola osećanja za roditelje“ Vivijan Ditmar, Laguna.
Izvor: Detinjarije.com
