Dobar nastavnik zna da učenicima može da pomogne na najbolji način tako što će im dozvoliti da sami pronađu istinu.
„Nastavnici učenike treba da posmatraju kao deo zajednice s kojom dele zajedničke interese i gde se svaka jedinka nada da će doprineti toj istoj zajednici na stvaralački način. Ne treba im govoriti, već razgovarati sa njima. To je svojstveno svakom dobrom nastavniku, a treba da bude i svakom piscu i intelektualcu. Dobar nastavnik zna da učenicima može da pomogne na najbolji način tako što će im dozvoliti da sami pronađu istinu. Učenici ne uče pomoću pukog prenošenja znanja, koje su sažvakali mehaničkim memorisanjem i koje kasnije opet ponavljaju na ispitima. Pravo učenje dešava se u procesu otkrivanja istine, a ne kroz nametanje zvanične istine. Ovo drugo nikada ne vodi do razvijanja nezavisnog i kritičkog mišljenja. Obaveza je svakog nastavnika da pomogne učenicima da otkriju istinu, a ne da od njih skrivaju informacije i uvide, štetne po bogate i moćne, koji upravo kreiraju i osmišljavaju kako će škola izgledati.“
Zaposlenici u obrazovanju su intelektualci koji deluju tako da prevashodno reprodukuju, opravdavaju i održavaju vladajući društveni poredak od koga imaju koristi.
„Da škole služe opštem interesu, one bi ljude učile tome kako da se zaštite, ali to bi pretpostavljalo učenje o istini o svetu i društvu. Škole bi se predano posvetile tome da omoguće ljudima život u otvorenom demokratskom društvu, u kome bi oni razvili tehnike zaštite, ne samo od državnog aparata totalitarnog društva već i od privatizovanog sistema propagande koji obuhvata škole, medije, časopise, štampu sa svim njihovim agendama, sve što u suštini kontroliše obrazovne strategije. One koji kontrolišu obrazovni aparat treba nazvati klasom „zaposlenika u obrazovanju“. Zaposlenici u obrazovanju su intelektualci koji deluju tako da prevashodno reprodukuju, opravdavaju i održavaju vladajući društveni poredak od koga imaju koristi. Pravi intelektualci imaju obavezu da traže i govore istinu o stvarima koje su važne, koje nešto znače. Zapadni intelektualci shvataju ovo stanovište, ali osnovna moralna načela primenjuju samo u slučajevima koji uključuju „zvanične neprijatelje“.“
Preostale su još škole i ono malo drugih prostora na kojima treba poraditi da bi ljudi postali dobri potrošači
„To što vi nazivate autocenzurom javlja najranijem dobu kroz socijalizaciju, što je takođe je dan oblik indoktrinacije koji deluje protiv nezavisnog mišljenja, a u korist poslušnosti. Cilj je sprečiti ljude da postavljaju ključna pitanja o važnim problemima koji direktno utiču na njih i druge ljude. U školama se ne uči samo gradivo. Kao što sam već spomenuo, ako želite da postanete nastavnik matematike, ne učite samo matematiku. Osim toga, učite i kako da se ponašate, kako da se prikladno oblačite, koja pitanja da postavljate, kako da se uklopite (drugim rečima, kako da se prilagodite), itd. Ukoliko pokažete suviše samostalnosti i ako suviše često dovodite u pitanje kodeks vašeg zanimanja, vrlo verovatno će vas isključiti iz sistema privilegija. Veoma rano naučite da, ukoliko želite da uspete, morate da služite interesima doktrinarnog sistema. Morate da ćutite i utuvite vašim učenicima u glavu verovanja i doktrine koje će služiti interesima onih koji imaju pravu moć. Poslovna klasa i njihovi privatni interesi predstavljeni su kroz vezu sa državnim korporacijama. Međutim, škole nipošto nisu jedini instrument indoktrinacije. Ostale institucije rade zajedno na jačanju procesa indoktrinacije. Pogledajte samo šta nam servira televizija. Nudi nam se da gledamo čitav niz ispraznih emisija koje su smišljene kao zabavne, ali funkcionišu tako da odvraćaju pažnju ljudima od razumevanja njihovih pravih problema ili od prepoznavanja izvora tih problema. Umesto toga, ove zaglupljujuće emisije formiraju gledaoca toliko da on postaje pasivni potrošač. One nude način da se čovek uhvati u koštac sa svojim neispunjenim životom tako što će kupovati sve više i više stvari. Emisije eksploatišu emocionalne potrebe ljudi i time postižu da ljudi više nisu u stanju da osete potrebe drugih. Pošto su javni prostori već uveliko eksploatisani, preostale su još škole i ono malo drugih prostora na kojima treba poraditi da bi ljudi postali dobri potrošači.“
(Iz razgovora sa Donaldom Masedom, vođenog 1999. godine)
Citati iz knjige: O pogrešnom obrazovanju, Noam Čomski
Izdavač: Eduka
Plodno delo Noama Čomskog načinilo ga je jednim od najnavođenijih mislilaca u istoriji, i jedinim živim autorom na listi najcitiranijih, na kojoj se nalaze imena poput Platona, Šekspira ili Frojda. Pa ipak, do sada nijedna knjiga nije objedinila njegove tekstove fokusirane na probleme savremenog obrazovanja. O pogrešnom obrazovanju predstavlja upravo jedan takav, nezaobilazan izbor tekstova usmerenih na obrazovanje, sagledano u širem kontekstu savremenog sveta. Autorova kritika načina na koji trenutni školski sistem „pogrešno obrazuje“, i njegovi predlozi za promenu – predstavljaju temeljnu literaturu za nastavnike, roditelje, ljude zaposlene u školskoj administraciji i sve one koji brinu o budućnosti naraštaja kojima ostavljamo ovaj svet u nasleđe.
Izvor: Detinjarije.com
