„Očajnički sam želela da budem ‘da’ mama.
Moj suprug voli da deci govori ‘da’. On je stvarno dobar u tome da im kaže: ‘To je sjajna ideja, šta ako bismo tako uradili?’ A kad su moja deca bila mala, bila sam odlučna da uradim isto. Htela sam da budem ona zabavna mama koju sam videla na Instagramu sa najboljim rođendanskim zabavama i najsrećnijom decom.
Sećate li se ludila za slajmom? Ja se sigurno sećam, jer sam tada naučila važnost odlučnog „ne“ u svom mamećem rečniku. Htela sam da kažem svojoj deci: ‘Želite da pravimo slajm? Nema problema! Ne brinite se za nered! Budite kreativni! Zabavite se!’ dok sam pripremala sastojke, koje bih već imala pri ruci.
Napravili smo slajm jednom. Bio je ogroman nered, nije ispao kako treba, i potrošili smo mnogo lepka, šljokica i toliko činija. Sada, godinama kasnije, kad čujem da neko pravi slajm, moram da se osamim na kratko i pogledam neku seriju na Netfliksu.
Htela sam da im pružim prilike za kreativnost, flomastere i plastelin. Htela sam da idemo u park kad god požele, čitam im knjigu za knjigom, i da se ne brinem o neredu na radnoj ploči. Htela sam da zatrpam njihov svet obiljem ‘da’ trenutaka .
Stvarno sam se trudila. Ali godine su mi dale malo perspektive i naučila sam nešto o odgovorima ‘da’, očekivanjima i sebi.
Evo nekoliko stvari:
– Ne mogu da pravim slajm.
– Ne mogu da se prerušavam u Deda Mraza.
– Ne mogu da budem Zubić vila.
– Ne mogu uvek da volontiram.
– Ne mogu da im kupim sve što požele u prodavnici.
– Ne mogu jednostavno da ostavim sve zarad „zabave.“
Jednostavno ne mogu.
I to je u redu. Zapravo, ja sam bolja mama kad sebi dozvolim da kažem „ne.“
Često je govorenje „da“ činilo da se osećam kao da ne uspevam. Ne uspevam da oraganizujem čarobni Božić, zaboravljam na novac Zubić vile. Ne mogu decu da upišem na sve aktivnosti koje želeda probaju, a zatim da ostavim sve da ih tamo odvezem. Ponekad jednostavno ne želimda mi kuhinja izgleda kao eksperiment u laboratoriji.
I volim da imam granice.
Pre mnogo godina, jedan Netfliks film sa Dženifer Garner popularizovao je koncept „DA dana“ za decu. Premisa filma je da dva roditelja provode dan odgovarajući „da“ na zahteve svoje dece, što rezultira otvaranjem sveta mogućnosti i slobode.
Za mene, „dan da“ je zapravo prelep primer granica. Poruka filma nije bila „Napravite svaki dan ‘da’ danom.“ Radi se o stvaranju prostora za „da“ trenutke u našim životima.
Postoje trenuci kada zbog izloženosti društvenim mrežama mislimo da moramo da radimo SVE što vidimo da svi drugi rade. Ne morate da radite sve te stvari. Možete sami odabrati svoje granice, i ne morate prihvatiti pritisak koji društvo nameće niti se osećati krivom zbog toga. Ima moći i u „da“ i u „ne.“
Naučila sam da je deo roditeljstva to, što svi imamo različite priče. Mislim da su roditelji koji se kostimiraju u Deda Mraza neverovatni. Ali svako od nas može odabrati šta će uključiti ili neće uključiti u priče svojih porodica. Svi mi možemo odabrati naše „da“ trenutke.
To jesu divni trenuci. Čestitajmo sebi i budimo ponosni na trenutke kad smo napravili slajm ili se setili novca Zubić vile. Međutim, uvek reći „da“ nije obaveza dobre majke. Ti si dobra mama i kad kažeš „ne,“ „možda“ ili „razmisliću o tome.“
Ponekad moramo reći „ne“ zbog praktičnih stvari. Ponekad bismo želeli da kažemo „da,“ ali to nije u našem budžetu ili našem vremenskom rasporedu, ili to jednostavno nije ono pravo za našu porodicu. U redu je ne raditi sve. Zapravo, sada vam mogu garantovati da će ponekad reći „ne“ biti najlepši poklon koji možete dati svojoj deci. To uspostavlja granice i uči ih da se nose sa iskušenjima života.
Kako vaša deca rastu, biće trenutaka kada ćete govoriti „da“ i trenutaka kada ćete morati reći „ne“. Sve dok govorite „da“ sebi, volite svoju porodicu i dajete sve od sebe, obećavam da će sve ostalo leći na svoje mesto.
Rachel Marie Martin/Huffington Post
Prevod: Detinjarije.com
