Ono što me je fasciniralo je način na koji se njegovi roditelji odnose prema njemu. Oni ga ohrabruju da priča sa nepoznatim ljudima. Uprkos očiglednim otežavajućim okolnostima koje ima, sve vreme je izgledalo kao da mu prija razgovor. Tako se za manje od pola sata ispričao sa koleginicom koja im je donela ručak, sa kuvarom koji je prošao pored njih, sa menadžerom restorana, pa čak i sa direktorom hotela koji je ručao za stolom pored. Na kraju je došao red na mene.
Dok sam odnosio tanjire sa njihovog stola, otac mu je šapnuo da me pita kakve pite imamo. Momak me je pitao, a ja sam mu ukratko objasnio čari čokoladne pite, odnosno one od banane i jabuke. Onda mi je rekao da on najviše voli cherry pie ali da je retko gde prodaju. Istu stvar sam tri dana ranije rekao kolegi! Ameri generalno žešće potcenjuju višnje. Rekao sam mu da isto mislim i da je jedna od stvari koje mi nedostaju iz zemlje iz koje dolazim upravo pita od višanja.
Pitao me je koja je to zemlja.
Počeo sam svoju standardnu Desolation Raw besedu: Serbia, former Yugoslavia, Eastern Europe.
“A pa znam za Srbiju. Odatle je košarkaš Jokić, teniser Đoković, a negde sam čitao i da imate predsednika koji je skoro loš kao Tramp, je l’ da? Ljudi protestuju protiv njega? Ili mediji koje sam čitao lažu? Mediji nekad rade to, znaš…”. Kakav li sam osmeh imao tad, samo on zna. “Da, da, sve si u pravu. Istina je da ljudi u mojoj zemlji protestuju. Odakle znaš za to? Ovde me ljudi uglavnom pitaju da li je u Srbiji hladno.”.
Nasmejao se i rekao: “Sigurno zato jer mešaju sa Sibirom. On je u Rusiji i tamo je hladno”. Rekao mi je da mnogo čita. Odatle sve to zna. Portali, knjige, ima i kindl. Samo juče je pročitao celu knjigu Isaka Asimova. Pitam ga koja mu je omiljena knjiga. Kaže Mali Princ jer on razume ljude koji imaju problem sa odrastanjem. A on, kaže, ima taj problem.
Vratio sam se poslu pod utiskom. Razmišljao sam o tome kako neki ljudi nemaju normalan život, ali nemaju ni normalno znanje. Ovaj momak je suvi genije. I dok je bio u toaletu, njegov otac mi je prišao, zahvalio mi se za razgovor i izvinio ako je bio prenapadan, ali kaže da njegovom sinu prija da priča sa ljudima, nego mu jedino treba početni push, pa je zbog toga ćale na početku suflirao ono u vezi sa pitama. Nasmejao sam se i rekao mu: “Vaš sin ima sve, nisam siguran da mu je bilo šta potrebno. Radim u ovom restoranu skoro godinu dana, sretao sam razne ljude, ali ne znam da li sam ikad pričao sa nekim ko ima bistriji um. Najiskrenije. Stvarno nema potrebe za izvinjavawem, bilo mi je zadovoljstvo”. Svako slovo koje sam mu rekao sam i mislio. Ćale je skinuo naočare, izvadio iz oka nešto što mu je upalo, jednu ruku stavio preko svojih grudi, tamo gde je srce, a drugom stegao moju i rekao “Thank you sir, from the bottom of my heart”.
Kada su otišli, koleginica mi je rekla da im je račun bio 45$, a da su ostavili napojnicu od 55$. “How sweet is that?” pitala me sa osmehom. Rekoh: “Sweeter than any pie we have”. Nakon što mi je to rekla, i ja sam morao da vadim neko trunje iz oka. Kakvi ljudi, kakva nedelja i sve to baš u mom restoranu….
Autor Vladimir Skočajić Skoča
Izvor: Zelena učionica
