Ne trpajmo deci u usta reči koje ne želimo da od njih čujemo, ali su u redu kad ih mi izgovaramo.
Ne pljujmo po drugom, ako želimo da imamo dete razumno, tolerantno.
Ne kukajmo nad životom, ako želimo da nam dete voli život.
Ne psujmo komšiju, ne svađajmo se sa roditeljima, ne gurajmo probleme pod tepih, ne filujmo ih, ne nazivajmo ih nekim 1900 imenom, a ono prvo upisano u pojmovnik.
Postaće nam deca puna besa, poganih jezika kojima omalovažavaju drugare već u nižim razredima, ismejavajući ih što nemaju tablet i ne idu na plivanje, nema izuzetka, svi smo odgovorni što se deca „mere“ patikama, što se feminizirani dečaci u stratu ismevaju ko „pederi“, što se devojčicama većih grudi prostački dobacuje ko da veličina grudi određuje (ne)čestitost.
Imamo obavezu da od njih napravimo dobre ljude, lečeći sve loše kod sebe. Inače će nam deca rasti u tatine komplekse nikad izlečene, mamin očaj što se rano udala (recimo), tatinu traumu iz detinjstva kada mu je pijani otac popravljao raspoloženje udarcima po glavi, mamin poriv da joj se svi dive ili kuknjavu kako je gadna i debela, ili tatinu želju da stekne, stekne, stekne, mamin sukob sa porodicom…
Ne postoji na kugli zemaljskoj važniji posao od bavljenja sobom. Od rasta, makar i santimetar.
Kompleksi se leče radom na sebi, menjaš trulu stolariju, ubi propuh, odnese dušu gde ne treba, negde u mlin (samleće je), u reku (utopiće se), pod točkove kamiona (pregaziće je), ostade ti bez duše, jer nisi na vreme menjao trulo.
- Advertisement -
I sad čekaš dete da njemu suptilno i nesvesno uvališ tu stolariju da njemu vuče propuh koji nosi dušu. Ne ide to tako.
Rasti je obaveza, ali ne samo do 18. Najvažniji rast kreće upravo posle toga. I ne bi smelo nikad da stane, čak ni kada telo počne da urasta; smanji ti se telo za 3 santimetra, onda našteluješ porast duše i uma za bar 4 santimetra. I dobro. Santimetar u plusu, i to onaj najvažniji – osetiš da radiš nešto za sebe, a samim tim i za čovečanstvo.
Izvor teksta i fotografije: Facebook/Jovana Kešanski
