JEDNA GODINA UČENJA MOŽE BITI KAO ŠEST?
Godine 1929. Frenk Bojton, glavni upravitelj školama u gradu Itaka (država Njujork) poslao je kolegama iz obrazovne oblasti tekst o reformi školskog programa. Završne reči zvučale su kao veliki izazov: „Mi neprestano razmatramo koje predmete treba dodati u plan i program – pisao je Bojton. – Ali dete ne može sve svoje vreme trošiti na učenje. U tom smislu, šta treba izbaciti?“
„Matematiku“ – mesec dana kasnije odgovorio mu je Luis Benezet, koji je u to vreme upravljao školama u Mančesteru (država Nju Hempšir). Po njegovom mišljenju, matematika u nižim razredima zaglupljuje učenike.
„Mnogo puta sam primetio da je jedini rezultat ranog učenja matematike – dosada i totalno uspavljivanje dečje sposobnosti za izvođenje zaključaka.“ (Luis Pol Benezet)
Sva osnovna matematička znanja mogu se usvojiti za godinu do dve, a pre toga aritmetika treba da se usvaja kroz igru, primere i druge manje apstraktne aktivnosti bliže detinjem načinu mišljenja.
„Zašto bi desetogodišnjak morao da zna deljenje brojeva s potpisivanjem? Aritmetika se nesmetano može odložiti do sedme godine učenja – i onda će za nekoliko godina svaki prosečan đak u potpunosti usvojiti taj program.“
U to vreme Benezet je na osnovu petogodišnjeg iskustva rukovođenja u nekoliko škola u Mančesteru bio izašao na loš glas: roditelji i učitelji su ga kritikovali što je aritmetiku praktično izbacio iz školskog programa u prve dve i po godine školovanja.
On je verovao da se sposobnost za matematičko apstraktno mišljenje formira u periodu bližem tinejdžerskom dobu. Pre toga dete može da savlada aritmetiku samo površno.
A površno učenje kod dece gasi želju da se uopšte bavi brojevima i otupljuje njihovu sposobnost za samostalno mišljenje. Dete može da nabuba pravila, ali neće naučiti da razume u čemu je njihov smisao. Matematika treba postepeno da ulazi u život deteta, ne preko bubanja nego kao razumna delatnost.
Benezet je predlagao da se preispitaju klasične metode školovanja nastale oko tri „R“ (čitanje, pisanje i aritmetika – reading, writing, arithmetic). Mesto aritmetike treba da zauzme govor, pričanje (recting).
Metod tri „R“ formulisan je u američkoj pedagogiji početkom XIX veka, ali poreklo vodi još od antičkog perioda i srednjeg veka. Toma Akvinski je u „Ispovestima“ pisao:
„Početak učenja čitanja, pisanja i računanja za mene je bio toliko težak i mučan kao ceo grčki.“ Benezeta je rastuživalo to što čak i najbolji đaci ne umeju da rasuđuju i ispravno formulišu svoje misli. Što se aritmetike tiče, mogli su da usvoje pravila ali nisu vladali elementarnom matematičkom logikom (npr. ne umeju da objasne zašto je od dva razlomka s jednakim brojiocem veći onaj čiji je imenilac manji).
U jesen 1929. godine Benezet je započeo eksperiment. Odabrao je pet odeljenja (od treće do pete godine učenja), čiji su se učitelji saglasili s njegovim zahtevima. Namerno je odabrao škole u kojima su učila deca iz siromašnijih porodica: njihovi roditelji su po pravilu bili emigranti bez valjanog obrazovanja.
Ako bi se takav eksperiment započeo u kakvoj prestižnijoj školi, izbio bi skandal.
Kompromisno rešenje je bilo da se učenje aritmetike odloži do šestog a ne do sedmog razreda. Dotle su đaci usvajali aritmetiku kroz igru i praktične aktivnosti u kojima je trebalo baratati datumima, rastojanjem, vremenom ili novcem (na primer, voditi računa o kusuru, računati koliko je vremena potrebno da bi se stiglo iz jednog u drugo mesto i sl.).
