Da li se od dece uči? Da, svakodnevno. Samo ih treba pažljivo posmatrati i slušati. Oni nemaju pritvornost odraslih. Impulsivni su i u tome leži sva iskrenost ovog sveta.
Sećam se jednog događaja od pre petnaestak godina.
Nenad je u naše odeljenje došao u šestom razredu. Bio je dve godine stariji od ostale dece. Zbog nesrećnih okolnosti u porodici krenuo je godinu dana kasnije u školu, a onda je šesti razred ponavljao. Dakle, stiže sa stigmom ponavljača. Romskog je porekla. Još jedna prepreka da postane ravnopravan.
Posmatram ga prvih dana. Nenad je lepo dete, stasit, izrazito crnih bistrih očiju. Hoda polako i uspravno, sa nekom urođenom dozom otmenosti u pokretima. Iako ima petnaest godina, deluje kao odrasli muškarac. Sa ostalom decom u razredu se druži, ali uvek ima neku uzdržanu distancu. Ne juri po učionici, ne viče. Najčešće sedi, miran i staložen, razgovara ako ima sagovornika, ili, jednostavno, stavi ruke pod bradu, gleda pravo i ćuti. Smeje se zdravo, vedro, celim licem.
Šesti razred prolazi bez većih problema, osim loših ocena, jer Nenad slabo uči, a odgovara samo kad mora. Jednog dana mi prijavljuju: tvoj Nenad puši u WC-u. Odlazim da ga nađem, besna, i pitam da li je istina to što sam čula. On odgovara: jeste. I gleda me pravo u oči. Dobija kaznu, ne buni se, ne poriče, ne kaže kako nije znao za zabranu, kako nije on kriv. Ne laže sebi u korist. Ja ostajem zbunjena nad lakoćom srećnog kraja.
Na samom početku sedmog razreda deševa se incident. U toku velikog odmora dolazi jedan od mojih najboljih đaka, uplakan, i žali se da ga je Nenad udario. Iznenađena sam jer Marko je mirno dete, dobronamerno i nasmejano, omiljeno u razredu. Pitam ga zašto je došlo do tuče, ali on ne želi da mi kaže. Pozivam Nenada. Priznaje da je udario Marka, ali ni on neće da objasni razloge sukoba. Stoje obojica ispred mene i ćute. Ne pomažu nikakva pitanja, lukavstvo, niti iskustvo iz sličnih situacija. Razoružana sam. Smirujem Marka, pozivam roditelje i šaljem ga kući, a Nenadu zakazujem razgovor posle časova. Posmatram odeljenje. I tu je sve neprirodno mirno. Nema uzbune, prepričavanja, ni tumačenja.
Posle časova sedam sa Nenadom u praznu učionicu i čekam objašnjenje, a on mi kaže:
- Vidite, razredna…Kada sam došao kod njih u odeljenje, ja sam im rekao šta ne smeju da mi rade. Marko je to radio.
- Zašto mi se nisi javio? Zašto se nisi žalio?
- Nisu to, razredna, vaša posla. Vi ste žena. Sramota je.
Pola sata se razgovor vrteo u začaranom krugu mojih pitanja, ali bez odgovora. Na kraju, kažem Nenadu da će zbog tuče imati priličnu kaznu, a on kaže: znam. I gleda me pravo u oči. Samo to kaže: znam. I dalje ćuti. Miran, suzdržan i dalek.
Sutradan ujutru, pre prvog časa, u hodniku me čeka Marko sa ocem. Iz oca sevaju varnice, govori o tome koliko se on i supruga trude da od njega naprave čestitog čoveka, koliko učestvuju u njegovom obrazovanju. Ne može da veruje da je njega, takvog kakav je, pristojnog i vaspitanog, neko bez razloga udario. Jer Marko ni kod kuće, očito, nije objasnio koji su uzroci sukoba. Pokušavam da umirim oca, ali bezuspešno. On zahteva da razgovara sa Nenadom. Znam da je neophodno da tu budu i Nenadovi roditelji, ali to je nemoguća misija jer ih za godinu dana nisam uspela dozvati do škole. Ipak odlazim po njega. Usput mu objašnjavam gde i zašto idemo, a on ćuti i hoda pored mene kao da se sve to njega ne tiče. Stajemo naspram Marka i njegovog oca, ja napeta i željna mirnog raspleta, a Nenad uspravan i potpuno sabran. Pričam kako je tuča nedopustiva i kako postoji utvrđeno pravilo da se razredni starešina pozove kada postoji neki sukob. Nenad me prekida i sasvim odsečno, razborito i polako, gledajući Markovog oca pravo u oči, kaže:
- Slušajte…ja njega jesam udario.
- Zašto? Kakav je to način? – Markov otac započinje povišenim glasom.
- Udario sam ga. Zna on zašto. Sve sam im davno objasnio – kaže Nenad i glada u Marka koji je spustio glavu i delimično se sakrio iza oca.
- Nisi smeo to da uradiš.
Nanad na trenutak ćuti, saginje glavu, a zatim, potpuno mirno podiže pogled i kaže:
- I opet ću ga udariti samo ako to ponovi.
Markov otac je zaćutao. Pogledao u svoje dete i poslao ga na čas. Ja sam Nenada odvela pred nastavničku kancelariju. Kada sam se vratila, oca više nije bilo. I nikada više o tome nismo pričali. Razumeli smo se svi četvoro. A u razredu više nikada nije bilo nezgoda ove vrste.
Do danas nisam utvrdila ko je u ovom sukobu bio žrtva. I danas se pitam da li sam trebala nešto drugačije uraditi. Ali, nekako, kad sam sasvim poštena prema svemu, ipak sam od Nenada nešto naučila. Marko je, ogrnut svojom ušuškanom svakodnevnicom, pomislio da mu je sve dozvoljeno i da je dovoljno zaštićen. Nenad je bio prepušten sam sebi. Bio je dve godine stariji i za toliko ozbiljniji. Životne okolnosti su ga još dodatno umudrile. Objasnio je šta je u njegovom svetu nedopustivo. Marko je nemilosrdno gazio po tome. Odbranio se onako kako je umeo. Priznao je to bez okolišanja i laži, potpuno svesno i bez potrebe da se pravda. Prihvatio je kaznu bez roptanja. Bio je čovek sa svojih šesnaest godina. Čini mi se, častan čovek. Sa dostojanstvom u pogledu i stavu.
Da li je trpljenje dozvoljeno? Koja je granica trpljenja? Kako izaći iz okvira koji te melje i vređa ako sistem tvoju bol ne prepoznaje? Ako je omalovažava? Kako se odbraniti ako si sam?
Trebaju nam ovakvi odgovori u ovom vremenu nasilja. U ovom vremenu kada su mnoga deca žrtve nasilja. Kada trpe preko granica mogućeg, a zatim se brane, pa kažemo da je njihova odbrana neadekvatna. Mogli su potražiti pomoć. Od koga?
Trebaju nam ovakvi odgovori kada su i mnoge žene žrtve nasilja, kada nam dvadsetak žena godišnje bude ubijeno, a ko zna koliko njih pretučeno i zlostavljano u tišini svoja četiri zida.
Gde je granica trpljenja? Ko su sudije?
Izvor: Biljana Vasić
