Biti kod kuće s decom je teško, ali zapravo sam privilegovana

Piše: Marlena Sviličić Vrlo često zavidim svakoj zaposlenoj majci i ne mogu da dočekam dan kad ću i sama zasnovati radni odnos, a prečesto zaboravljam koliko sam privilegovana što ne propuštam ni trenutka njihovog odrastanja. Pamtim gotove sve važne trenutke kao što su prve reči, prva maženja, prve strahove, ispadanje…

Piše: Marlena Sviličić

Vrlo često zavidim svakoj zaposlenoj majci i ne mogu da dočekam dan kad ću i sama zasnovati radni odnos, a prečesto zaboravljam koliko sam privilegovana što ne propuštam ni trenutka njihovog odrastanja. Pamtim gotove sve važne trenutke kao što su prve reči, prva maženja, prve strahove, ispadanje prvih zubića, prve neuspehe

Biti kod kuće s decom vrlo je zahtevan posao. Mnoge žene koje su u toj koži reći će da je nezahvalan. Iz njihovih usta možemo čuti primedbe: “Nikad nemam mira! Često me iskorišćavaju! Znaju da ću to učiniti iako protestujem! Ja sam više od domaćice! Želim da se osećati korisnom u nečem drugom osim u majčinstvu, želim se u nečemu ostvariti! Ponekad mi teško pada što sam “samo” mama!”

O, da. I samoj mi hiljadu puta dnevno prolete takve misli. Vrlo često zavidim svakoj zaposlenoj majci i ne mogu dočekati dan kad ću i sama zasnovati radni odnos, a prečesto zaboravljam koliko sam privilegovana što ne propuštam ni trenutka njihovog odrastanja.

Pamtim gotove sve važne trenutke kao što su prve reči, prva maženja, prve strahove, ispadanje prvih zubića, prve neuspehe. Nisam gotovo ništa propustila. Moj suprug ponekad zna da se začudi koliko informacija o njima pamtim. Ponekad sam poput kalendara.

Trenuci života strašno brzo jure. Od malenog slatkog klupka do školarca proleti tek časak. Trebalo bi češće da budemo svesni toga u silnoj jurnjavi zvanoj život. Umesto da težimo da prikupimo što više materijalnog, trebal bi da ljubimo ta nežna lica mnogo, mnogo više nego što to činimo. Čak i kad mislimo da je previše. Ne, nije previše.

Prisetim se sebe i svojih roditelja

Moj najstariji sin je u šesnaestoj godini. U zadnje dve godine njegova fizička transformacija je fascinirajuća, a da ne govorim o emocionalnoj i o njegovom ponašanju. Majke imaju navikuc da kažu: “Gde je nestalo moje drago detence” ili “U šta se to pretvorio/la?” Taj dečko je pravi pravcati svojeglavi temperamentni mladi čovek koji me većinu vremena gleda kao smetnju na svom putu. U stvari sam mu sada najviše potrebna i ja samo moram dobro da oslušnem. Samo moram biti mnogo diskretnija i opreznija u komunikaciji, što se ponekad čini kao nemoguća misija. Dodiri su se sveli na tapšanje po ramenu, a majčinski poljupci su gotovo nemoguća pojava.

Iako sam pre mislila da ćeme to, kad se jednom dogodi, užasno žalostiti, zapravo sam vrlo srećna. Iako se naša komunikacija promenila, njegovo ophođenje prema meni generalno je krenulo zapravo na gore što je tipično za taj uzrast, u mom srcu vlada zadovoljstvo. Sve je onako kako treba da bude.

Svakodnevno rivalstvo između nas dvoje užasno je iscrpljujuće, ali to će razdoblje proći. Nisam uvijek jaka i nekoliko puta na dan pucam po šavovima. Kad me njegovi postupci razočaraju i ražaloste, prisetim se sebe i svojih roditelja i pomislim: Da, tako to jednostavno mora ići. Nije to lagan put.

Ponekad sam babaroga, ali opet najbolja mama na svetu

Stoga, ovo dvoje malenih mazim što više mogu. Hvala nebesima na toj nagradi. Ovaj je prebrzo odrastao. Znam sebi s vremena na vreme da predbacim što im ne mogu priuštiti više u vidu materijalnog. Kupiti novu igračku, obući ih po najnovijem trendu, priuštiti putovanja. No opet znam da ono što je mnogo dragocenije, u tome ne oskudevaju.

Više puta dnevno sam babaroga, zla mama koja tera u kaznu, mama koja ne želi da se igra svaki put. Mama koja želi da provede sat vremena sama u kupatilu, mama koja voli sama da trči šumom. Mnogo puta na dan sam opet najbolja mama na svetu.

Mama koja grli, mama koja teši, koja otpetljava zapetljanu kosu, vadi krpelje, umotava bolesne prstiće, peče najfinije palačinke. Mama konjić i mama koja čita priče. Ona koja teši, koja uspavljuje, koja njeguje i brine. Ona zbljuckana i mokra od dečje mokraće. Mama kojoj su počupali nekoliko pramenova kose u igri. Mama otečenih usnica od slučajnih udaraca glavom (oh, koliko puta sam dobila glavom u zube). Mama koja crta i boji iako joj se spava. I mama koja s glavoboljom pomaže kod učenja.

To mi je sasvim dovoljno. To mi je dovoljno utešno da zaključujem da sam upravo srećna s onim kako stvari stoje. Sve ostalo ću pobediti pre ili kasnije.

Izvor: Klokanica