Brankica Damjanović: Nije ti smetalo to što ti ne govorimo "tata"

Nismo te razbili mi, tvoja deca, ali te je život (iz)ubijao. Nikada ti nisam rekla da sam plakala svaki put kad bih tebe videla da plačeš.

Tata…

Ako ćemo pravo, nismo te tako ni oslovljavali. Zvali smo te po nadimku, onako kako su te i drugi zvali, tepali ti – Lale, od imena Vlastimir, Vlasta.

Obraćali smo ti se onako kako su ti se obraćali drugovi, al’ daleko od toga da se tu nije znalo “ko kosi, a ko vodu nosi”, ko vozi traktor, a ko otvara kapiju.” Nije ti smetalo to što ti ne govorimo “tata”. “Možete me zvati i grne, samo me nemojte razbiti”, nalazio si pokriće u narodnim umotvorinama za mnoge svoje reči i postupke.

Nismo te razbili mi, tvoja deca, ali te je život (iz)ubijao. Nikada ti nisam rekla da sam plakala svaki put kad bih tebe videla da plačeš. Istina, odlazila sam u drugu sobu i tercirala ti da ne vidiš. Sad mi je žao što te nisam zagrlila svaki put pa da ljudski plačemo u duetu.

Na današnji dan bismo proslavljali tvoj rodjendan. Moj Bože, da li je iko celog svog života (osim druga Tita) slavio dan rođenja datuma kada nije rodjen? Kod tebe je sve bilo posebno. Rodili te uzgred, prijavili po završetku poljskih radova, drugog dana zime, a da l si rođen “malo po Velikoj Gospojini ili nešto malo pre Krstovdana” ko bi to znao. I vas je bilo dece “ko Kineza”, a ni nas, hvala Bogu, tvojih, nije malo – sedmoro!

O tvom životu mogla bih napisati roman, ali mislim da nikad neću. Samo zato što se tvoj život, iako formalno jeste, za mene nikad nije završio. Kao nikog drugog tebe osećam u svojoj blizini gotovo neprestano. Nismo stigli da se ispričamo, nije bilo vremena, pa se naši razgovori nastavljaju i traju.

Mnogo sam ti toga rekla, ali još toliko toga nisam. Nisam ti, recimo, kazala da znam da si me lagao! Da. Lagao si me, a ni trepnuo nisi svaki put kad bi mi rekao da sam umesila hleb “kao kakva iskusna domaćica”, izbegavajući da zagrizeš onaj deo koji mi je ostao nedopečen toliko da se testo rastezalo kao da vatre nije ni videlo.

Lagao si, časti mi moje (ha, ovo sam od tebe pozajmila, tako si se ti kleo), kad si sasvim ozbiljno izgovarao: “Skuvala si ručak kao prava kuvarica”, nastojeći da ne primetim kako na drugi kraj tanjira odvajaš ugljenisano parče mesa. Valjda to i nije bilo toliko loše za “kuvaricu” kojoj je bilo tek 12 godina. Lagao si mnogo puta, ali sam ipak od tebe naučila najveće istine.

Govorio si mi da živim tako da nikada ne potrošim više nego što zaradim. Hvala ti za ovaj osećaj spokoja u vezi sa tim. Poslušala sam te. Savetovao si me da ni pred kim ne pokazujem slabost, ali da je od sebe nikako ne krijem, jer je to put da je prevazidjem. Poslušala sam te. Znao si da mi kažeš: “Neka su ti jaka ledja, sine.”, znajući da život težak teret ume da natovari. Jaka su mi ledja. Ne ona “ledja”, već ova moja. Iskreno, danas me malo i bole i stežu, ali šta je život bez rada, šta odmor bez umora?

Imala bih tih ti ja još toliko toga reći, ali ima dana. A i noći. I u snove mi dolaziš, opraštamo se, pozdravljamo, al’ nikad zauvek. Nekad čak iz mene progovaraš samo ti. Gledaju me ljudi u čudu. Žena, a muškarac. Vidiš kako nas detinjstvo obeleži. Da je majka poživela možda bih bila nežnija. Ovako sam snažnija. Bog zna da je tako trebalo da bude.

A rođendan… Kad god da je, srećan je meni, jer tamo gde si ti te administrativne zavrzlame ništa više ne znače. Ni vreme. Ni reči. Samo dela koja su činjena za života. To slavim. Imam i šta. Tvoja dela. Sedmoro dece, jedan težak, kratak, ali častan život. Tebe slavim.

U to ime naliću tvoje omiljeno belo vino, pustiti onu tvoju od Safeta “Niz polje idu, babo, sejmeni”, pa kud stignem. Od tebe, to znam, nikud i nikad daleko.

A ovih sejmena, da ti kažem, ima idanas. Ne jure hajduke, kao onda. Sad jure one koji bi da budu slobodni, da ne rade ono što svi rade, one koji bi pre da znaju zašto nego kako žive. Al, ne brini. Tvog “sina Marka” neće poterati. Tvoja Bane ume da mućne glavom. Laletova ćerka je to!

Izvor: Brankica Damjanović

Podeli tekst: