Za mnoge porodice leto je vreme odmora, slobode i predaha od školskih obaveza. Ipak, kod pojedine dece i tinejdžera prelazak iz ustaljenog školskog ritma u opuštenije letnje dane može da izazove osećaj anksioznosti.
Roditelji često traže „magični broj”. Da li je to osam? Deset? Dvanaest? Zanimljivo je da u mnogim zemljama zakon ne određuje minimalni uzrast deteta za ostajanje kod kuće bez nadzora.
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
Mi, roditelji,smo osobe kojima autoritet pripada po prirodnom ustrojstvu stvari i za to nam nisu potrebni ničija saglasnost ni odobrenje, pa ni oni našeg mališana.
Nekada, dok moja deca nisu krenula u školu plivanja, ponedeljak je bio ozloglašeni dan u nedelji. Sve obaveze, jurnjava, škola i posao počinju tada. Sada, ponedeljak je postao mala maca naspram nekih drugih dana u nedelji.
Pitam, da li se nedostatak osnovnog vaspitanja leči odlaskom u pozorište? I da li uopšte treba pustiti nevaspitanu hordu da primiriše pozorištu pre nego što nauči bar „dobar dan“ da kaže? Mislim, lepo je to što škola hoće da deca steknu naviku, ali bez ovog prvog ovo drugo nekako ne ide.
Odlučili smo da od ove godine slavimo i Svetog Nikolu. Slava Sora je sv. Jovan... Dva velika Sveca su blizu jedan drugom. Između njih je Njen rođendan. Na Krstovdan...
