Veštačka inteligencija i algoritmi nastaviće da oblikuju svet u kojem će odrastati nove generacije. Ipak, budućnost nije unapred određena. Ona zavisi od toga da li ćemo decu učiti samo kako da koriste tehnologiju ili i kako da razumeju njen uticaj.
Dete nije problem, iako njegovo ponašanje ponekad jeste. Kako postaviti granicu, razumeti šta se događa i pomoći detetu da postupi drugačije — bez etiketa i bez odustajanja od odgovornosti.
Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
Pisanje rukom sve je ređe. Mnogi đaci više ne mogu da pišu duže tekstove bez zamora. Prema mišljenju stručnjaka, pisanje rukom pomaže kao sredstvo učenja i razmišljanja.
Kada dete pokaže strah, nelagodu ili odbijanje, to nije „nevaljalstvo” niti „prolazne faze”. To je jasan signal da dete oseća narušavanje svojih granica.
Osamdesetih godina, američki antropolog Kristen Houks i njeno dvoje kolega su na severu Tanzanije, našli čuvenu "hipotezu o bakama", koja kaže da starije žene ne pomažu samo unucima, već im i produžavaju život i podaruju bolje zdravlje. Tek sada, u doba kada penzioneri postaju najbrojnija "kasta", ova teorija dobija na značaju
