Piše: Vladimir Paunović, socijalni radnik Centra za nestalu i zlostavljanu decu
Polako se približava vreme koje sva deca obožavaju, a to je vreme novogodišnjih praznika, poseban period za decu, koji sa sobom nosi neku svoju magiju. Atmosfera se tada bitno menja. Primetićete da je grad mnogo osvetljeniji nego inače, više ukrašen, a repertoar u radnjama, u neku ruku, postaje bogatiji proizvodima sa mnogo više šećera u sebi i bojama i izgledom koji su prosto neodoljivi za sve, a posebno za decu. Sve odiše nekom pozitivnom energijom laganog ispraćaja tekuće i dočeka Nove godine, u kojoj ćemo sebi obećati ostvarivanje nekih novih pobeda i promena u odnosu na prethodnu. I, naravno, ništa to ne bi bilo moguće bez Deda Mraza.
Može li četbot zaista da bude drug vašem detetu
Deda Mraz je neizostavni deo novogodišnje atmosfere, posebno za decu. On je taj mistični čikica, koji dobroj deci donosi poklone koje su u prethodnoj godini poželela i zbog čega su deca u stanju da izmene svoju autentičnost i ponašanje. „Budi dobar dečak ili dobra devojčica i stići će ti poklon!” je glavna poruka koju Deda Mraz nosi. Ali šta je pored toga potrebno da bi Deda Mraz nekome uručio željeni poklon? Taj deo postaje tek interesantan. Da bi dete dobilo poklon, potrebno je da Deda Mrazu sedne u krilo. U ptaktikovanju toga postoji mali problem, a on umnogome utiče na ponašanje dece u budućnosti. Da li je ovo nešto što zaista želimo – da zarad poklona ili slike veruju nepoznatoj osobi koju mejnstrim mediji predstavljaju kao najvećeg prijatelja dece? Pitanje za razmišljanje za sadašnje roditelje: Koliko puta ste vodili dete na slikanje sa Deda Mrazom, a da dete to nije želelo? I da li bi dete zaista selo Deda Mrazu u krilo da mu nije obećan poklon?
Pitanje ličnih granica kod dece je i dalje tabu tema u našem društvu, s obzirom na to da u vaspitnom diskursu našeg društva i dalje vladaju one stare: „Ti sve slušaš, ti si baš dobar dečak ili dobra devojčica” ili „Poljubi dedu, babu, strica, kuma, nemoj biti nevaljao” ili „Moraš da slušaš, budi dobro dete”, nastavite niz.
Ovaj kulturološki fenomen u našem društvu nije usamljen, postoji svuda u svetu, i sam cilj ovakvog oblika vaspitanja je pre svega stvaranje podloge za društveno prihvatljivo i predvidljivo ponašanje, a ne razvijanje detetove ličnosti i stavova. Nesvesno, roditelji na ovaj način stvaraju kod deteta ličnost koja će zanemarivati svoje potrebe, granice i instinkte i stvoriti osobu koja neće lako reći „ne” i koja će udovoljavati drugima. Udovoljavajući zahtevima roditelja ili pak očekujući nagradu, dete nesvesno u svoj prostor može da pusti osobu čije namere mogu biti zle. Ovde se stvaraju uslovi koji od jednog deteta potencijalno u budućnosti mogu napraviti žrtvu vršnjačkog nasilja, predatora, nasilnog partnera.
Upravo zato je važno da se zapitamo: šta dete zapravo uči iz situacije u kojoj ga odrasli nagovaraju da sedi u krilu osobi koju ne poznaje, samo zato što tako „treba”?
Možda mi odrasli u tome vidimo samo prazničnu tradiciju i simpatičan običaj, ali detetov unutrašnji svet funkcioniše drugačije. Za dete je osećaj sigurnosti važniji od rituala, a poverenje ne može da se izgradi u nekoliko minuta, uz svetlucave sijalice i obećanje poklona.
Kako (ne)svesno lomimo dečake: „Nemoj da plačeš, nisi devojčica“
Kada dete pokaže strah, nelagodu ili odbijanje, to nije „nevaljalstvo” niti „prolazne faze”. To je jasan signal da dete oseća narušavanje svojih granica. Dete još nema rečnik da kaže: „Ne osećam se bezbedno” ili „Ne želim ovo”, zato govori kroz suze, grčenje tela, odvraćanje pogleda ili odbijanje. A naš zadatak kao odraslih je da te signale čujemo.
Ako dete naučimo da ignoriše sopstvene granice zarad tradicije, poklona ili lepe fotografije, šaljemo poruku da su njegova osećanja manje važna od očekivanja okoline. To može imati dugoročne posledice: dete raste u osobu koja teže kaže „ne”, koja sumnja u sopstvene instinkte, koja lakše prećutkuje neprijatnost i koja postaje ranjivija na manipulaciju.
Ritual Deda Mraza možemo stvoriti na bezbedniji i zdraviji način, tako što će dete možda samo stajati pored Deda Mraza, a ne u krilu, i to je sasvim dovoljno. A možda ne želi da se uopšte slika. I sve je to u redu.
Na nama je da deci pokažemo da se granice poštuju, da se telo nikada ne daje „po automatizmu” i da ni poklon ni praznik ne smeju da budu uslovljeni fizičkom bliskošću sa nepoznatom osobom. Time ih ne lišavamo magije praznika, naprotiv, učimo ih da je prava magija u tome da se osećaju sigurno, čujno i poštovano.
Na kraju, možda je najvažnije da se zapitamo u kakve odrasle osobe želimo da naša deca izrastu? One koji pristaju na nešto što im je neprijatno samo zato što „tako treba” ili osobe koje znaju da slušaju sebe, svoje telo i svoje granice? Ako želimo ovo drugo, onda je pravo vreme da krenemo od malih, svakodnevnih situacija, pa čak i onih koje se skrivaju iza šljaštećih lampica, novogodišnjih poklona i čuvenog crvenog odela.
