“Neka deca ne biraju sport prema tome šta drugi očekuju od njih, već prema tome gde se osećaju slobodno, prihvaćeno i radosno. Jer igra ne pita ko si, koliko si brz, da li si dečak ili devojčica i hoćeš li jednog dana osvojiti medalju. Ona samo želi da se igra.”
Mnogo važnije od samog broja bodova na završnom ispitu jeste da učenici razviju navike koje će im pomoći u daljem školovanju – sposobnost da čitaju sa razumevanjem, kritički razmišljaju i samostalno usvajaju nova znanja - naglašava profesorka Jovana Reba
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Kada disciplina prestaje da bude vaspitna metoda, a postaje nasilje? Na to pitanje odgovara istraživanje koje je uradila prof dr Jovana Škorić, a koje otkriva zabrinjavajuću svakodnevicu mnogih mladih sportista u Srbiji
Mnogi roditelji gledaju na osamostaljivanje sina ili ćerke kao na neku vrstu emotivne izdaje, kao na napuštanje, kao na poruku da su postali beskorisni.
Poteškoće nastaju onda kada u načinu vaspitanja preovlađuje udovoljavanje, tj. fokusiranje isključivo na zadovoljenje dečijih želja odmah i po svaku cenu.
Veoma je važno da tada ume da razgovara i da ne smatra ćerku nekakvim krhkim i nerazumljivim bićem, da učestvuje u njenom svakodnevnom životu, da zna za njena interesovanja, njene drugove i da makar ponekad ide na roditeljske sastanke.
"Tako očajnički želimo da im pomognemo, sklanjajući sve prepreke ispred njih, da im nanosimo štetu. Rastu u nejake i nevešte ljude, bez volje i karaktera koji im trebaju za život,” upozorava ona.
Uslovi za razne aktivnosti u ovoj školi su neverovatni. Napolju smo videli klizalište, a ovde gde se deca mogu igrati u vreme ručka, postoji sto za ping-pong, bilijar, u vreme hladnih zimskih dana, imaju prostoriju prepunu lejzibegova i kauča, a u uglu je čak i Plejstejšn.
