“Neka deca ne biraju sport prema tome šta drugi očekuju od njih, već prema tome gde se osećaju slobodno, prihvaćeno i radosno. Jer igra ne pita ko si, koliko si brz, da li si dečak ili devojčica i hoćeš li jednog dana osvojiti medalju. Ona samo želi da se igra.”
Mnogo važnije od samog broja bodova na završnom ispitu jeste da učenici razviju navike koje će im pomoći u daljem školovanju – sposobnost da čitaju sa razumevanjem, kritički razmišljaju i samostalno usvajaju nova znanja - naglašava profesorka Jovana Reba
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Kada disciplina prestaje da bude vaspitna metoda, a postaje nasilje? Na to pitanje odgovara istraživanje koje je uradila prof dr Jovana Škorić, a koje otkriva zabrinjavajuću svakodnevicu mnogih mladih sportista u Srbiji
Ovi primeri nisu usamljeni, naprotiv oni su svakodnevna realnost, koja je, vremenom, potkopala poverenje kako u stabilnost i vrednost porodice, tako i čitavog savremenog društva.
Roditelji često pametne telefone i tablete daju svojim živahnim mališanima kako bi ih smirili, međutim, stručnjaci savetuju da taj način umirivanja ipak izbegavaju, a pročitajte i zbog čega.
Znamo ga sa dečijih Zmajevih igara ili sa Exita. Po Index sendviču, zgodnim devojkama, Štrandu, Dunavu, akcentu, tamburici, "đavi"... tako su bar mene učili, pa i mi tako učimo naše dete.
