Isto tako, pomoć se nekad pojavi baš kad nam je potrebna, čak i kada je nismo tražili. Jer – pored svega što nam se dešava, kako god da nam nekad izgleda svet oko nas, uvek treba ostaviti malo prostora i za dobrotu – čak i tamo gde je obično ne srećemo.
Upravo o tome govori i priča Tijane Marković koju je podelila u grupi Za Tebe #VAZNOJE:
Danas me je telefonom pozvala vaspitačica iz vrtića da me obavesti da je mom detetu (5) loše. Izlazim s posla, i krećem po nju, ali nisam ponela novac i moram da je odvedem kuci ili kod lekara prevozom, tačnije, moramo da koristimo dva prevoza.
Dolazim po nju, vaspitačica me obaveštava da je Lena (ćerka) povratila pre nego sto sam došla, da se žali na mučninu i bolove u stomaku. Daje mi kesu da imamo ukoliko joj krene povraćanje u autobusu. Krećemo polako, ona je onemoćala, a ja ne mogu ni da je ponesem jer sam se ukočila. U prevozu je prošlo sve kako treba, izlazimo iz drugog autobusa, i krećemo polako peške dalje.
U jednoj ruci imam njen ranac, svoju veliku torbu, telefon jer sam pozvala njenog oca da nas poveze i očekujem poziv, kesu, a drugom rukom držim nju. Idemo uskim trotoarom, na kom su, naravno, parkirani automobili, pa je prostor jos uži i tačno ispred fast food-a u kom jedemo pljeskavice jednom mesečno kad imamo junk food day, njoj krece povćacanje… Inače, povraćala je samo kad je imala stomačni virus sa dve godine i nikad više posle toga, tako da je prestravljena jer ne zna šta joj se dešava…
Počinje da vrišti, fast food odjekuje, ja nekako širim kesu, držim joj čelo i ona počinje da povraća. Prolaznici nas zaobilaze, iz fast food-a niko ne izlazi, a ja ne znam kako da bacim telefon i torbe jer su mi ruke upetljane… I odjednom čujem neki ženski glas: „Da li Vam je potrebna pomoc?“, razmisljam o tome kako bih volela da mi uzme torbu i telefon, ali joj ne kažem, samo sam očajno izgovorila: „Ne znam kako…“. Žena je stala u neki mali prolaz sa strane i rekla: „Ja sam tu, ako bude potrebe.“, takođe sam čula da nekom govori da će nam trebati voda i da ode po nju, a da nekom drugom govori:“ Nemoj da se plašiš… Devojčici je muka, ona sada povraća i potrebna joj je pomoc. Isto može i tebi da se desi.“ A onda je, kao da mi je pročitala misli, prišla i rekla: „Uzeću Vašu torbu i telefon i biću pored Vas.“
Ja sam odmah želela da ispustim sve, ali nisam mogla da pustim torbu jer sam držala ručku od kese u koju je moje dete sve to vreme povracalo, i tek sto sam pomislila to, žena mi je ponovo pročitala misli i rekla: „Drzim kesu, pustite torbu.“
Kada je Lena završila, ja sam konačno podigla glavu i ugledala ženu koja je držala vlažne i suve maramice i pružala mi da obrisem Lenu. Pored nje je stajala devojčica, ne više od dve godine starija od Lene… Njoj je objašnjavala da nema čega da se plaši, šta se dešava i šta one rade… A sekund kasnije sam ugledala flašu Rose, i kad sam pogledala ko mi pruža, videla sam devojku, za koju bih rekla da je starija ćerka ove zene… Ta devojka me je pitala da li želim da nas isprati, da li smo blizu, i da li nam je potrebna još neka pomoć…
Zasto ovo pišem u ovoj grupi? Zato što mislim da bi ljudi bili bolje kada bi osećali da će uvek biti tu neko ko će da pomogne… Zato što živimo u vremenima kada se to gotovo i ne dešava.
Ja sam se pomirila sa tim da ovakvih stvari više nema, a onda mi se desi ovo… I ne samo da mi je žena pomogla na ovako jednostavan, a opet, za mene, neprocenjiv način, nego još i ući nove generacije kako da budu brižne, humane… I to mi vraća veru… I takvi gestovi mi daju snagu…
I čini mi se da, ne samo što su ovakva dela lekovita, nego je i lekovito da umesto da stavimo fokus na sve ove što su nas zaobišli, što nisu prišli, da stavimo fokus na retke koji su ipak prišli… Jer je svetlo tih retkih mnogo jače od mraka ovih ostalih…. ❤️
Autor: Tijana Marković
Izvor: Detinjarije.com
