Da li nas roditeljska sujeta čini slepim za loše postupke naše dece?

Ispravimo rđave navike

Prva roditeljska reakcija na nestašluk deteta je obično pogrešna, posebno ako se radi o nekom vršnjačkom sukobu. Mi ih često i učimo da se „brane muški“ nikome ne praštajući ništa i ne popuštajući nikad. Retke su pojave roditeljske opomene i dobrog saveta u takvim slučajevima. Jednostavno, ne želimo da čujemo loše vesti o svom detetu, ono je za nas najbolje i uvek u pravu. Što pre promenimo stav i počnemo da promišljamo, trezeveno i odgovorno, postupke svoje dece, razgovarajući strpljivo sa njima, bez zaključivanja unapred, moći ćemo sve da postavimo na zdrave osnove. Vrlo je važno čuvati se preterane strogosti i mišljenja da je naše dete uvek krivo za sve, ali i toga da mislimo da je samo naše dete uvek u pravu. Potrebno je da zadobijemo poverenje svoga deteta kako bi u nama videlo nekoga ko mu stvarno želi dobro, i onda kad mu nešto ne odobravamo. Dug je i težak ovo put, ali jedini mogući način dobre životne realizacije. Realno sagledavanje i prihvatanje bez idealizovanja je ovde bitno i potrebno. Kada na vreme shvatimo da postoje kod našeg deteta određene loše navike koje proizvode ponašanje prema drugome, koje nije umesno i primereno, postoji dobra nada da ćemo uspeti da sve pomerimo na bolje.