Naravno, u red najtežih krivica treba svrstati i pokušaje lopovluka. Hvala Bogu, u ovome ni izdaleka ne greše sva deca, pošto se normalni roditelji obično veoma rano trude da usade detetu poštovanje prema tuđoj svojini. Bilo koji mališan od godinu i po-dve, igrajući se u pesku, praktično može da zgrabi tuđu igračku. Ali mama (ako je ona makar malo zabrinuta za problem njegovog vaspitanja) će je oduzeti i reći da se tuđe ne sme uzimati bez pitanja. Pre ili kasnije većina predškolske dece nauči ove prostodušne lekcije i ne popušta pred sablazni da nešto ukrade.
Ne treba svrstati u ništavne greške i bezobrazne ispade. Samo ipak definišite ono što ćete nazvati bezobrazlukom. Bila sam ne jednom u situaciji da naiđem na roditelje, koji su smatrali da je dečja enureza… bezobrazluk. I grdili su (pa čak i kaznili!) dete zbog vlažne postelje (govorila sam ti: “Ne pij noću, a ti…”). Neki ne baš pažljivi odrasli ljudi smatraju da su tikovi, koji izobličavaju lice deteta, kreveljenje, kazne ga zbog neurotičnih ispoljavanja nemira, kao što su to navika da se grickaju nokti i sisa okovratnik košulje (navodno, ono to u inat).
Ali ako se dete plazi odraslim ljudima, krevelji umesto odgovora na primedbu, pljuje na pod, pravi nepristojne gestove, kukuriče na času i sl., prema takvim “nestašlucima” ne treba ispoljavati snishodljivost. Čak ni veoma nervozna, ali normalno vaspitana deca ne dozvoljavaju sebi slične ispade.
Da bi kazna delovala
Da bi kazna delovala, roditelji moraju da budu dosledni. Ne smeju da za neki prekršaj danas kazne, a sutra, kad mama ne bude imala vremena, da na to isto ne obrate pažnju. Verujte, dete neće ceniti maminu plemenitost, već će zaključiti da je prosto potrebno da malo duže plače, da bude tvrdoglavije, da udara nogama pa će postići šta je htelo.
Važan je i porodičan konsenzus u pogledu zahteva, koji se postavljaju pred dete. Ako ne sme znači, ne sme, i zbog prekršaja zabrane neizostavno sledi kazna. Inače će dete navići da manipuliše odraslima, te će kao rezultat autoritet svih članova porodice biti poljuljan.
Ali pre nego što se nešto zabrani, upitajte se: da li je to zaista tako neophodno? I videćete da veoma mnogo toga može da se ne zabrani, već da se nađe razuman kompromis ili čak prosto, bez ikakvih uslova, da se složi sa željom deteta. Recimo, dete ne želi da ruča, a vi insistirate, smatrajući da treba poštovati režim ishrane. A sad probajte ovu situaciju na sebi i zamislite se: da li se uvek hranite u određeno vreme ili, pak, jedete kad ogladnite? Zar vam se ne dešava da je došlo vreme ručka, a vi niste gladni? I šta onda? Pa, sigurno, ne punite svoj stomak silom. A ako je tako, zašto onda ne date analogno pravo detetu? Pa ni ono nije automat, već živi čovek, ni njegov organizam, kao ni vaš sopstveni, nikako ne radi uvek po “dnevnom redu”.
Može se navesti mnoštvo sličnih primera. Smanjivši broj signala zabrana na vaspitnoj trasi, nećete suviše ljutiti dete, i postaće mu lakše da poštuje vaše zahteve. Ne pretvarajte ga u vozača, koji dospe u “traku na crveno” i koji je prinuđen da se zaustavlja na svakoj raskrsnici. Čak i odrastao čovek u takvoj situaciji pre ili kasnije počinje da se žesti, i, obazrevši se na sve strane nije li milicioner blizu, ponekad projuri kroz crveno. A dete ima i slabije nerve, ta i vi, kakav god strog izraz lica pravili, ipak ne ličite na zvaničnog čuvara reda.
Piše: Tatajana Šišova
Izvor: svetosavlje.org
