Toksične veze između braće i sestara nastaju kada su roditelji nedostupni, depresivni, agresivni, narcisoidni ili kontrolišući. Kada roditelji ne postavljaju granice ili tretiraju odnose među braćom i sestrama na nezdrav način, dolazi do polarizovanih i vrlo škodljivih odnosa među decom.
Zlatno dete i crna ovca
Iako to mnogi nisu spremni da priznaju, roditelji često imaju miljenika među decom. Kada ovo otvoreno pokazuju, nastaje dinamika zlatnog deteta i crne ovce.
Crna ovca je žrtveno jagnje porodice koje se uvek karakteriše kao „loše“ i koje ništa ne može da uradi kako treba. Kroz mehanizam odbrane u vidu projekcije, porodica projektuje sve svoje mane na crnu ovcu. Ona postaje otpadnik kog porodica krivi za sve što pođe po zlu.
Pošto roditelji o zlatnom detetu misle kao o produžetku sebe, ne mogu da dozvole da crna ovca poljulja narativ koji su uspostavili. Zbog toga čak i kada crna ovca učini nešto dobro, njena postiguća se ignorišu ili odbacuju. Zlatno dete uvek mora da bude najbolje u svemu, a crna ovca može da se nada samo onolikom stepenu odobravanja koje neće ugroziti status zlatnog deteta.
Crna ovca je pounutrašnjila mišljenje svoje porodice o njoj, pa pati od niskog samopouzdanja, toksičnog osećanja krivice, i ne veruje da zaslužuje sreću i uspeh. Nesvesno predoseća da će svako njeno dostignuće biti napadnuto i kritikovano. Čak i kao odrasli skloni su sabotiranju sebe kako bi izbegli napade koje nesvesno očekuju.
Budući da crna ovca nikada nije iskusila osećaj pripadnosti i ne zna kako je to biti dobrodošao u sopstvenom domu, može nositi duboki osećaj usamljenosti tokom celog života.
Međutim, ni zlatno dete nije baš u idealnoj poziciji. Kao što je Karl Jung često govorio, „Najveći teret koji dete nosi je neproživljeni život svojih roditelja“. Zlatno dete je ono kroz koje roditelji žive svoje ambicije. Dok je crna ovca prinuđena da se osloni na sebe i pronađe svoj put i životu, zlatno dete je prinuđeno na simbiozu sa svojim kontrolišućim roditeljima. Ako ne ide putem koji su mu oni zacrtali, očekuju ga suptilne kazne ili pretnje. Čak i kao odrasli osećaju pritisak da uvek „urade pravu stvar“ ili ugode svojim roditeljima. Teško im je da budu spontani i urade nešto nekonvencioalno.
Takođe, zlatno dete može patiti od nesvesne krivice zbog nepravednog tretmana koji dobija njihov brat ili sestra, ali ne može da učini mnogo povodom toga. Kasnije u životu može razviti „kompleks spasioca“ pa će ga privlačiti ranjivi partneri kojima je potrebna pomoć, ili će biti sklono udovoljavanju i potčinjavanju.
Starmalo dete i večito dete
Starmalo dete u ovoj dinamici je ono koje je sazrelo pre vremena. Ono je uvek odgovorno, disciplinovano i razumno. Večito dete, s druge strane, je njegova suprotnost. Svojevoljno je, sledi svoje strasti i nedostaje mu samodisciplina.
Večito dete prezire granice i posvećenost. Ima mnoštvo ideja i planova ali mu nedostaje istrajnost da ostvari svoje snove. Teško podnosi ozbiljan rad, pa je sklono bekstvu u fantaziju čim stvari postanu previše komplikovane. Iz jednog problema beži u drugi, stalno menja poslove, izlazi iz veza čim sve ne ide glatko, i nikada se ne posvećuje nekom smislenom cilju ili poduhvatu.
Večito dete je često šarmantno, spontano i razigrano. Zabavno je društvo ali ne i pouzdan partner. Kao dete koje živi u odraslom telu teško mu je da bude funkcionalna zrela osoba u stvarnom svetu.
Tamo gde u porodici postoji večito dete, postoji i ono starmalo. Budući da je njegov brat/sestra razočarenje, oseća da ono ne sme to da bude. Samim tim, nema izbora nego da prati put koji su mu zacrtali i postane uspešan član društva koji radi sve što se od njega očekuje. Ali ovo nije njegov slobodan izbor, već podvrgavanje očekivanjima roditelja. Možda mora da odmeni depresivnog roditelja koji nema snage da obavlja svoju ulogu, ili nastoji da bude savršen jer je roditelj suviše nasilan i nepredvidiv.
Pošto ceo život izigrava mirotvorca i posrednika, starmalo dete nikada nije osvestilo sopstvene potrebe. Uvek misli o tome šta „treba“ da učini, a nikada o tome šta zaista želi. Zapostavlja svoje želje i izrasta u stegnutu osobu koja ne ume da se opusti. U svim aspektima svog života previše se zalaže – kod kuće, na poslu, u vezama, kao roditelj, pa dolazi u opasnost od pregorevanja.
Faktor koji ovu dinamiku čini komplikovanom je zavist koju starmalo dete oseća prema svom bratu/sestri večitom detetu, koje nikada ne mora ni o čemu da brine. Iako ga vole, ne mogu da izbegnu osećaj ogorčenosti zbog ukradenog detinjstva. U procepu između ljubavi, ogorčenosti i potrebe za slobodom, starmala deca kasnije u životu često iskuse egzistencijalnu krizu.
Nasilnik i trpeljivac
U zdravom scenariju, roditelj nameće disciplinske mere detetu koje se ponaša agresivno i bez poštovanja. Neki roditelji, međutim, to ne rade, zbog svojih problema sa vezivanjem i traumama. Budući da se plaše sukoba i napuštanja, čine sve da udovolje svojoj deci. Ne žele da budu negativci i ne reaguju na loše ponašanje svoje dece. Izbegavanje roditeljskog autoriteta ostavlja deci slobodu da sama postavljaju svoje granice, što je nemoguća misija.
Kada postoji matretiranje među braćom i sestrama, nastaje polarizovana dinamika nasilnika i trpeljivca. To što nasilniku može da prođe agresivno ponašanje nije nešto što je dobro za njega. Deci su granice potrebne i često ih ispituju upravo da bi otkrila gde se one nalaze. Kada nasilnik ne može da „napipa“ granice jer ih roditelji nisu postavili, ono svet počinje da doživljava kao haotično i zastrašujuće mesto. Često je nasilnik zapravo zanemareno, zlostavljano ili ranjeno dete. Oseća se bespomoćno i postiđeno iznutra, ali ne ume to bolje da iskaže nego kroz zlostavljanje svoje braće i sestara.
Trpeljivac je naučio da ćuti, jer celog njegovog života niko nje želeo da ga čuje. Neprestano trpi nasilje, ali mu niko ne veruje. Jedini izbor mu je da se otuđi od svoje traume i zakopa je duboko u duši. Kasnije u životu, trauma isplivava na površinu kao hronični umor, telesni bol, depresija ili anksioznost.
Umesto da slobodno ispoljava svoju ljutnju i brani svoje granice, trpeljivac baca krivicu na sebe i pounutrašnjuje agresiju koju trpi. Postaje veoma strog prema sebi i „unutrašnji kritičar“ mu stalno podriva samopouzadnje.
Trpeljavac svoje prihološke ožiljke i osećaj srama nosi sa sobom kroz život, nikad se ne osećajući kao punopravna osoba. Možda ne veruje da zaslužuje ljubav i sabotira prilike i ljubavne veze. Ponekad i sam postaje nasilnik jer ne može da zadrži u sebi nagomilanu ogorčenost.
Kada nas povrede, izdaju ili napuste ljudi koji bi trebalo da nas vole, ožiljci se duboko usecaju i utiču na ostale aspekte našeg života. Narušena veza sa bratom ili sestrom čini da uvek čeznemo za pomirenjem. Možda smo se zaglavili u tuzi jer ne možemo da odustanemo od ovog odnosa koji bi trebalo da imamo a zapravo nemamo. Ili još čekamo na izvinjenje koje neće doći, na priznanje za ono što smo učinili, ili na prihvatanje od strane porodice. Kada iznova i iznova pokušavamo da popravimo stvari a nema rezultata, osećamo se bespomoćno. Ponekad ćemo uspeti da popravimo odnos. A ponekad ćemo morati da prihvatimo stvari kakve jesu, i pomirimo se sa tim da nemamo ljubav brata ili sestre.
Piše: Imi Lo, psihoterapeut i savetnik
Izvor: Psychology Today / Detinjarije.com
