Daću ti sunce - roman za mlade koji pokreće osećanja

Džendi Nelson (Jandy Nelson) je američka autorka poznata po romanu The Sky Is Everywhere, a koju je u literarne zvezde vinuo dugoočekivani roman Daću ti sunce (I’ll Give You the Sun).

Džud i Noa su trinaestogodišnji blizanci. Džud je devojčica nemirnog duha koja pršti od energijе, dok je Noa usamljenik koji jedino zadovoljstvo pronalazi u crtanju. Ali tri godine kasnije, kada napune po šesnaest godina, situacija se dramatično menja. Džud je postala gotovo nevidljiva devojka, umetnica povučena u sebe, dok је Noa neočekivano postao najpopularniji dečak u školi, koji i više ne uzima olovku u ruke.

U te tri godine dogodilo im se dogodilo nešto tragično, nešto što im je promenilo život iz korena i pokidalo sve nežne strune koje su ih vezivale. Sve dok Džud ne upozna dva tajanstvena muškarca, koji će joj pomoći da izgradi nove temelje za rasturenu porodicu…

“Ovo je knjiga koja je napisana prelepim stilom, likovi su veoma dobro predstavljeni i realni i čitajući je uživećete se i lako vezati za njih.” Knjižarazamlade.com

Odlomak:

“Narednog dana, za večerom, mama objavljuje da joj se baka Svitvajn pridružila u popodnevnoj vožnji kolima i poslala poruku za Džud i mene.
Inače, baka je mrtva.
„Konačno!“, vikne Džun i baci se u svoju stolicu. „Obećala mi je!“
Baka joj je obećala, tik pre nego što je pre tri meseca umrla u snu, da će uvek biti tu za Džud kad joj zatreba. Džud joj je bila miljenica.
Mama joj se nasmeši i položi ruke na sto. I ja položim ruke na sto, a onda shvatim da oponašam mamu i sakrijem ih u krilo. Mama je zarazna.
Ona je kao čista sila – neki ljudi jednostavno nisu odavde, i ona je jedna od njih. Već godinama prikupljam dokaze. Ali o tome nešto kasnije.
Šta se dešava: dok priprema nastup i počinje s tim kako je auto prvo zamirisao na baku, lice joj je ozareno i treperavo. „Znate kako je njen miris uvek pre nje stizao u prostoriju?“, dramatično uzdiše, kao da je kuhinju preplavio bakin snažan cvetni miris. I ja dramatično udahnem. Džud dramatično udahne. Čitava Kalifornija, Sjedinjene Države, planeta Zemlja, svi dramatično udahnu.
Osim tate. On se nakašlje.
On se nije primio. Jer je artičoka. Čak ni njegovoj rođenoj majci, baki Svitvajn, nije bilo jasno kako je uspela da rodi i odgaji jednog takvog čkalja. Ni meni nije jasno.
Čkalj koji proučava parazite – svaki komentar je suvišan.
Skrenem pogled ka njemu, osunčanom kao da je spasilac, s tim mišićima, sa zubima koji sjaje u mraku, ma on inače sav sjaji u mraku, i osetim grč – jer, šta bi se desilo kad bi saznao?
Zefir još nije ni zucnuo. Vi ovo verovatno ne znate, jer sam ja, ono, jedini na svetu koji to zna, ali zvaničan naziv kitove kite je dork. A kita plavog kita? Dva i po metra. Ponavljam: DVA I PO METRAAAAA! Eto kako se ja osećam otkad se ono juče desilo:
(AUTOPORTRET: Betonski dork)
Eto.
Ali nekad mi se čini da tata sumnja. Nekad mi se čini da i toster sumnja.
Džud me mune nogom pod stolom da mi skrene pažnju sa slanika u koji sam se zablenuo. Klimne glavom ka mami koja je zatvorila oči i prekrstila ruke preko srca. A onda i ka tati, koji je gleda kao da su joj se istopile obrve. Iskolačimo oči jedno ka drugom. Zagrizem obraz da se ne bih zasmejao. Džud čini isto – nas dvoje imamo isti okidač za smeh. Noge su nam priljubljene pod stolom.
(PORODIČNI PORTRET: Mama opšti s mrtvima za večerom)
„I?“, navaljuje Džud. „Poruka?“
Mama otvori oči, namigne nam, a onda ih ponovo zatvori i nastavi u fazonu spiritualističke seanse. „Dakle, udahnem ja tako cvetnu aromu u vazduhu, nakon čega usledi nekakvo treperenje…“ Izvija ruke kao da su marame, dočarava nam trenutak. Upravo zbog ovoga tako često biva nagrađena za profesora godine – svi žele da joj je pridruže u tom njenom filmu. Nagnemo se da bolje čujemo šta sledi i kakva nam to poruka stiže s Nebesa, kad nas tata prekine i pokvari taj trenutak prstohvatom dosade.
On nikad nije dobio nagradu za profesora godine. Nijednom. Svaki komentar je suvišan.
„Dušo, važno je naglasiti deci da ovo sve ima metaforičko značenje“, kaže ispravljajući se, tako da mu glava probija tavanicu. Na većini mojih crteža toliko je veliki da ne može da stane, te mu izostavljam glavu.
Mama podigne pogled, iz koga je sada nestalo radosti. „Ali ovo nema metaforičko značenje, Bendžamine.“ Mami su oči nekada caklile kad ga pogleda; sada uglavnom steže vilicu. Ne znam zašto. „Najbukvalnije hoću da kažem“, izgovara stegnute vilice, „da je jedinstvena baka Svitvajn, koja je umrla i koje više nema, danas bila u kolima, sedela kraj mene, glavom i bradom.“ Osmehne se ka Džud. „Čak je nosila i jednu od onih njenih Lebdećih haljina i izgledala božanstveno.“ Lebdeće haljine bile su bakina linija odeće.
„O! Koju? Plavu?“ Duša me zaboli zbog načina na koji Džud to izgovara.
„Ne, onu s narandžastim cvetićima.“
„Razume se“, odgovara Džud. „Savršena kombinacija za duha. Razgovarale smo o tome kako će se oblačiti u zagrobnom životu.“ Pada mi na pamet da mama ovo izmišlja zato što Džud ne prestaje da pati za bakom. Gotovo da se nije pomerila od njene samrtničke postelje. Kad ih je mama pronašla tog poslednjeg jutra, jednu usnulu a drugu mrtvu, držale su se za ruke. Meni je to delovalo prilično jezivo, ali nisam se izjašnjavao. „I…“, podiže Džud obrvu. „Poruka?“
„Znaš šta bih voleo?“, upada tata, negodujući i ubacujući se u razgovor tako da nikada ne saznamo kako glasi prokleta poruka. „Voleo bih da već jednom proglasimo pad tog Kraljevstva Budalaština.“ Opet ista priča. Kraljevstvo o kome je reč uspostavljeno je kad se doselila baka. Tati, „čoveku od nauke“, praznoverne brbljarije njegove majke bile su kao so u oči, govorio nam je. A baka nam je govorila da ne slušamo artičoku od sina koju je rodila, i da tu so bacimo preko levog ramena da oteramo đavola.

Tata podiže parče pice s tanjira. S ivica se razvlači istopljeni sir. Skrene pogled ka meni. „Šta kažeš na ovo, Noa? Ko oseća olakšanje što više nema onog bakinog paprikaša čiji je ukus zavisio isključivo od sreće?“
Ćutim kao zaliven. Izvini, Čarli. Obožavam picu, i to koliko: čak i dok je jedem poželim da je jedem, ali ne bih stao na tatinu stranu čak ni da je Mikelanđelo uz njega. On i ja se ne slažemo, mada on to ume da zaboravi. Ja vala ne zaboravljam. Kad ga samo čujem kako me gromoglasno doziva da zajedno gledamo sport, ili neki film u kome sve pršti od bombi, ili da slušamo džez, od koga mi se čini kao da sam sav naopak, ja otvorim prozor svoje spavaće sobe, iskočim i zaždim ka drveću.”