Subota. Lenja subota. U našoj kući obično počinje tako što deca krenu da trče hodnikom oko 7 ujutru dok i mi konačno ne shvatimo da nam spavanja više nema. Onda, srećni što su nas probudili, uskaču u naš krevet i prvo pitanje je uvek: “Šta ćemo da doručkujemo? Je l’ može puter i med?”
Tako je počelo i ovo jutro, ali su se stvari (kako to obično biva) promenile u trenutku. I za sve je kriva Lego paukova mreža iz Spajdermen seta. Konkretno ova:
Ostala je tokom noći na stočiću u dnevnoj sobi i odjednom je žele oboje. Nijedna druga igračka u carstvu igračaka koje imaju ne može je zameniti. Mislim, jasno je zašto, pogledajte samo kako je zanimljiva!
Anja je dograbi prva, trči u svoju sobi i penje se na krevet. Ogi juri za njom u panici, penje se i on, pokušava da otme mrežicu, a ona ga odguruje nogom tako da on pada dole sa kreveta koji je visok skoro metar.
Sve do ovog poslednjeg momenta nisam se uključivala jer se trudim da ih pustim da sami rešavaju probleme, ali je taj trenutak u kom je on mogao ozbiljno da se povredi u meni izazvao ogroman strah. Čim se umirio i kad sam videla da je sve u redu, ne baš smirenim tonom sam im rekla: “Danas više nema igračaka. Soba za igru se zatvara. Nema, naravno ni ekrana. A nema ni odlaska na igralište. Pošto igračke danas izazivaju velike nezgode kod vas i mogli ste ozbiljno da se povredite, posledica toga je da se danas nećemo igrati ničim što je u sobi za igru. Sve što vam ostaje na raspolaganju je ono što je u dnevnoj sobi – knjige, papir i bojice.”
Na početku su sedeli natmureni, a onda je Anja ustala, izvadila bojice i papir i počela da crta. Ogi se vrteo oko nje, pa došao na ideju da se sagne i pogleda da nije neka igračka da je ostala izvan sobe za igru – ispod stola, troseda, fotelje… I našao je! Jedan kliker! Oh te sreće! Onda me je pitao da li može da pronađe nešto za igru u kuhinji. “Možeš”, rekla sam “ali ne sme da bude ništa oštro”. Uzeo je dva podmetača za čaše i jedan levak. Narednih pola sata je kliker držao u levku i s njim se vrteo u krug, a onda je krio kliker od samog sebe između dva podmetača.
Evo šta su još radili u toku ovog dana:
- sredili fioku sa svojim bojicama i obrisali prašinu u svojim sobama (ovo im je sugerisano)
- bojili i sekli papir
- stajali na jednoj nozi – takmičili se ko može duže da izdrži
- trkali se na petama, na prstima, čučeći…
- skakali kao zečevi i kao žabe
- vrteli se u krug
- glumili da su leptir i cvet (jedno čuči kao cvet, a drugo leti oko njega kao leptir)
- “čitali” knjige (Ogi je listao Miška nećejeda i Kauboja Kostu, a Anja Elmera i Od čitanja se raste)
- igrali papir kamen makaze (saznala sam da ima i upaljač koji pobeđuje sve)
- igrali dan-noć-kiša-vatra-avion
- krili se ispod pokrivača i pričali strašne priče
Sigurno sam nešto i zaboravila. Ali dan je ipak proleteo. Bez igračaka i bez ekrana. Dobro, sa jednim klikerom. I sa njihovom maštom i onim što su našli izvan sobe za igru.
Naravno da su deci igračke važne, da postoji mnogo onih koje razvijaju pažnju, motoriku, kreativnost, te da ne bi bilo dobro da rastu bez njih. Ali pravilo da se svakog dana sat vremena igraju bez igračaka ili da postoji jedan takav dan u nedelji, može samo pozitivno uticati na decu, ako se to naravno ne predstavlja kao kazna.
Jer to što njihova mašta može, ne znamo ni mi, a ni oni sami, dok ne dođu u situaciju da je upotrebe. A previše stvari im u tome smeta.
A. Cvjetić
Izvor: Zelena učionica
