Otkako sam postao deda često razmišljam o svojim precima u drugom kolenu. Sa dedama baš i nisam imao sreće. Onaj po majci Dušan Banović umro je još za vreme rata. Kažu da je bio dobar lik, pravnik, milanovački sudija, fudbaler Takova. Majka je govorila da sam isti on. Đede Alfredo Rossi bio je inženjer, načelnik Šumske uprave Kotor. Umro je kada sam imao tri godine, tako da više pamtim njegovog psa Lumpa nego dedin lik. Isti si đede, govorili su mi oni koji su ga poznavali. Baba Paolina Rossi me takođe nije dočekala. Ali sam zato po drugoj liniji počašćen sa čak tri babe. Tri žene, koje su u meni prepoznale raison de vivre i stvorile sve uslove da postanem potpuni idiot. A ja se nekim čudom izvukoh, valjda.
Elem, tri mažene ćerke Boža Rogošića bogatog trgovca i vlasnika autobuskog preduzeća, je kraj rata sticajem okolnosti spojio u Paraćinu kao tri siromašne udovice. Autobusi su rekvirirani još ’41, kuće pogorele, zlato nestalo a one završile pred Narodnim odborom. Baba Persida Banović sa mojom majkom Gordanom čija je sestra bliznakinja na njihove oči stradala u bombardovanju Podgorice. Pored njih Đurđina Đina Radonjić čiji je muž streljan kao četnik i Anka Petričević udovica konjičkog oficira nestalog još u aprilskom ratu. Lepe rasne Crnogorke, u crnini još od smrti najmlađeg brata koga nisu prežalile, pa će do kraja života ostati u tamnom. To da neće pogledati drugog muškarca prosto se podrazumevalo. Odbor im je sudbinu ovako opredelio „Sudinica za tebe i ćerku ima kućica u Železničku koloniju, a ove dve il’ vodi il’ ostavi, kako ‘oćeš“. I tako ostadoše u Paraćinu. Odakle je Anka uskoro prešla u Beograd, a kasnije i moja majka na studije.
I onda se toj ozbiljno traumatizovanoj grupi žena posle sve te smrti, u zimu ‘61. konačno dogodio život. Moj. I postao razlog daljeg im trajanja. Babe su uklizale kao pomoć po rođenju, a onda mic po mic preuzele i mene i domaćinstvo. Propuzao sam pa prohodao, neuspešno krenuo u vrtić (ta priča je u prilogu), pa u školu, pa u gimnaziju, a one su i dalje bile tu. Mislim da ih je tek moj odlazak u vojsku (sa 18 godina) vratio u Paraćin. Glavni operativac bila je Đina, povremeno se rotirajući ili preklapajući sa Persom, dok je Anka živela na puškomet spremna da priskoči ako vaspitanje zaškripi. Moja majka nije imala snage da im se odupre, a da se ne lažemo bilo je zgodno prepustiti im šporet, metlu i peglu. Sa ocem je išlo malo teže, dok se nisu dosetile da bistru glavu i tvrdo srce premoste preko stomaka. Naime bile su vrsne kuvarice uvek spremne da odgovore ma kakvom slano&slatkom zahtevu.
I tako im dopadoh šaka. Objektivno 60ih je standard dečijih prava podrazumevao da su sita, spavaju u toplom i imaju šta da obuku. Ona razmaženija poput mene su mogla da izvoljevaju. Ali to nije bilo skidanje zvezda sa neba, već neću kvas daj koktu, hoću eurokrem a ne neku šećernu tablu, neću mas’ i ‘leba ‘oću viršle sa kioska. Babe su me dvorile, nutkale i branile bilo kakvu samostalnu aktivnost. Svet oko mene premrežile su zabranama. Od onih “nemoj, nije to za decu”, a što se odnosilo na cca 99% stvari i pojava koje su me zanimale, do onih krajnje specifičnih “ne gledaj u vatru upiškićeš se u krevet” ili “ne gledaj se u ogledalo ružno ćeš da sanjaš”.
Ključni problem je što se u njih ratna trauma nasukala na teški crnogorski atavizam. Časti radi gušio se svaki eros, što je nužno odvelo u slavljenje tanatosa. Pa se svaki nemirluk ili opravdani bunt voljenog unuka bremzao pretnjom “da ti umre baba”, bez upitanja koliku štetu takva izjava može da napravi u nevinoj i naivnoj glavici. PTS je bio prisutan u dnevnoj rutini. Rani doručak pa kafa sa komšinicama, a uz kafu bi se razlistala taze Politika naravno otpozadi. Količina crnogorskih prezimena u umrlicama definisala nam je pravac kretanja, pravo ka Kaleniću ili dole na Vuk pa Grobljanskom. Kako su crnogorske rođačke veze ekstremno senzibilne (Bože Anka, pa Desa Ljumović je udata u Kapičiće, a njima je tvoj kum Slobo prvi rođak), bila bi bruka da se nekom ne izjavi saučešće, ili kako mi jedan takav reče onomad kad mi je umro otac – čestita žalost. Pa smo 2-3 puta sedmično potezali na groblje. Što bi bila fina šetnjica da moje babe nisu shodno bliskosti sa pokojnikom 1) plakale 2) lelekale 3) bacale se za kovčegom. A što je u malom meni rojilo silne strahove, pa i onaj od smrti, a o kojima sam opet ćutao bojeći se da babe ne vrate u Paraćin pa ostanem sam.
Sa druge strane svašta nečemu su me i naučile. Znao sam da čitam i pišem, kad pada koja slava, naizust Svetosavsku himnu i Hej Sloveni, Bella Ciao… Inače sam se kao mali vrlo uživljavao u filmove prikazivane u retkim tv terminima, pa bih se zavisno od žanra plašio, ljutio ili bio tužan. A onda me je jednom Đina stavila u krilo, saopštila relaksirajuću istinu „sine, to ti je sve tobože“ i nehotice dobacila slamku spasa. Pa sam zauzdao strah i počeo da uočavam detalje: kako baba lako zaboravi suze; kako na putu ka kući pređemo Grobljansku pa me nasmejana gleda kako vozim ringišpil-bicikl kod Anke Petobanke; kako kaže Persi “uh što je bila lepa sahrana”. I shvatio da je sve to nekakva gluma, da je sve tobože i da se ničega ne treba plašiti, a pogotovo ne smrti.
To saznanje me je nežno izvuklo iz babljeg zagrljaja, tako da nisu ni primetile. Odabrao sam eros, polako razumevajući kako je život sačinjen od crnih i belih polja. Njih sam nastavio da volim punim srcem žaleći što ih je usud tako dugo zakucao u crnom, da su od njega stvorile svoj babl. Ali su zato mene naučile da u ta polja ne skačem, već u miru i sa merom koračam po tankoj ivici koja ih spaja. Uz osmeh kakav smo imali daleke ’63. na aerodromu, Đina, Persa i ja spreman da poletim…
Autor: Dario Rosi
