Ako ćemo iskreno teško bih mogao da prođem kao Mister universum, čak i onaj veteranski. Još teže kao Miss universum, mada kažu da se sve može ako te protežiraju pravi ljudi. Ali stvarno želim mir u svetu.
Sa druge strane kao neko ko je odrastao u trouglu Krst – Čubura – Kalenić u vreme u kome se držalo do stava „ne dam na sebe, svoje i slabije“, imam izvesnog iskustva što bi se reklo na mikroplanu. I nevoljno priznajem da postoje one neke situacije kada jednostavno više ne ide „na žvaku“ pa se mora preći „na ruke“. I da su takve situacije, kao posledica opšteg zaglupljivanja koje se manifestuje i kao nemuštost, sve češće. Prag tolerancije je sve niži, te je proporcionalno sve više osoba koje samo pristup “na ruke” i razumeju. E sad da bi se takve situacije izbegle, premostile ili štajetuje razrešile, osim srca potrebno je i malo psihologije. Za razlučiti međ’ svom tom netolerancijom mangupa od siledžije ili ulične jajare i znati kako sa svakim od njih. Prebacite sada ovo sa mikroplana na makro, sa ulice na nacije i države, pa mi javite da li ste uočili neku razliku. A mnogo bi mirnije bilo u svetu (kao i na ulici, ukačili ste mi paralelu) kada bi se više razgovaralo. Ili čak kada bi se na pravi način koristilo međusredstvo koje ne ište reči, ne rabi replike “š’a je bilo & šta me gledaš & dodži ‘vamo”, jedan takoreći preventivni gest koji se zove moša. Ali sa njom umeju samo pravi mangupi.
Zato ću vam ispričati jednu priču sa bradom. Matori je, logično, stariji od mene. Odrasli smo u istom kraju, bio je jedan od very few vitezova koje je iznedrila Smiljanićeva ulica. Znao sam da se fizički dobrušio u 63.oj padobranskoj i da mu je tolerancija prema bahatosti nulta. Ali smo se zvanično upoznali tek neke, svakako daleke godine i to u Parizu, gde smo se sa još nekolicinom kolega zatekli na poslovnom seminaru. I od cele onolike ponude šljaštećeg Pariza ta naša ekipa je, tako beogradski, otkrila svoju kafanu i svake noći je „zatvarala“. To je bio klub „Aux Trois Mailletz“ koji po svemu zazlužuje svoju posebnu priču.
U ovoj koja teče smo iz njega izbauljali u sitne sate. Presitne i za taxi, te lagano krenuli put hotela. Put se odužio, vina se popilo a čuvenog pariskog uličnog toaleta niotkud, te Matori i ja zastadosmo da se olakšamo uz neko gradilište. U tom trenutku je po dijagonali iz podrumskog mračnog bara počela da glavinja grupa od dvadesetak glasnih muškaraca koji počeše da nam dobacuju. Kako za divno čudo nisu razumeli naše vajdu, sajsi i šipu uputismo im međunarodni pozdrav ispruženim srednjim prstom. Što ih je raspomamilo, te se zatrčaše ka nama. Okrenuh se, Matori je pišao. Prvo sam pomislio da su deca, ali kako su se približavali shvatih da su neki Latinosi. Više me je bilo strah od francuske policije, izručenja, blama na poslu nego od besne grupe. Matori je i dalje pišao. Kako sam se u mladosti naslušao uličnih Sun Tzu-a i u Radničkom nagledao Ćitinih treninga, znao sam da moram da nabodem najglasnijeg, pa ćemo posle već lakše. Ukopao sam se i čekao. Matori je pišao. Inače je bio Februar, nas dvojica u odelima i kaputima, obojica oko 190, onako delovali smo. I kad je kolovođa bio na 3 metra, a ja se spremao da zamahnem, Matori se okrenuo. Ostalog se sećam kao u usporenom filmu. Matori je u okretu zamahnuo rukom i u širokom luku zagladio kosu. Ta najklinačkija moguća moša, doduše praćena izbečenim očima Luke Brazzia dok ga dave u “Kumu”, je toliko zapanjila kolovođu da je počeo da „koči“. Kako je po trotoaru bilo šljunka, a on u čizmicama sa visokom štiklom, odoše mu noge te kao metak prolete između nas, a potom i kroz ogradu gradilišta, a da ga nismo ni dotakli. Njegovim „saborcima“ oteo se glasan uzdah divljenja, a onda je sve utihlo. Matori je odgurnuo ogradu i jednom rukom, držeći ga za kaiš izvadio nesrećnika iz kanala. U tom su se vratili i naši zabrinuti ortaci, a potpuno oduševljenje je izazvalo saznanje da smo Srbi. Naime Latinosi su bili političke izbeglice iz Salvadora koji već decenijama u Parizu kuju plan za povratak i osvetu mrskim Amerima. Nije bilo druge, morali smo nazad u njihov bar. Ture pića su samo stizale, dok su oduševljeni Salvadorci uvežbavali mošu koju im je Matori upravo prodao.
E sad, valjalo bi da priča sa bradom nosi i neku poruku. Tužno je ali i očekivano, da eskalaciju nasilja prati porast jajara i deficit mangupa. Zato što jajara ne razume da pravom mangupu nije prioritet da zaštiti sebe, već da zaštiti drugog od svega pa i sebe. Verujem da je za mir u svetu ključan dijalog, jer samo tako možemo isprovocirati i preoblikovati pretpostavke, predrasude, rezone i stavove. Dakle žvaka, pa moša, pa ako baš ne ide… ali to je neka treća priča. Nesrećna.
Preuzeto sa: Facebook/Dario Rosi
