Početkom ’90ih dok smo mi u tadašnjoj Jugoslaviji, a današnjem regionu praktikovali ekstremne oblike mržnje, mali Danci između 6 i 16 godina dobili su novi obavezni školski predmet – učenje o empatiji. Priliku da o svojim problemima otvoreno razgovaraju u prijateljskoj atmosferi i zajednički iznalaze načine razrešenja. Radeći timski, bez samoisticanja uz razvijen osećaj odgovornosti, kao i brige o onima manje darovitim. Pritom se učeći takmičenju sa samim sobom umesto sa drugima.
Što je posledično, ovu sivu i hladnu zemlju pozicioniralo kao najsrećniju na svetu. Po istom tom UN izveštaju o sreći mi se, valjda misleći kako to ne zavisi od nas već miš beli sreću deli, nalazimo na samom dnu. Nije neka uteha što u kanalu nismo sami. Naime po gotovo svim istraživanjima u poslednjoj deceniji je nivo empatije u svetu opao za čak 50%, dok se drastično povećao stepen narcizma. Ali tako to biva kada empatiju pobrkamo sa sažaljenjem, a narcizam sa samopouzdanjem.
Svakog jutra praktikujem mali „empatometar“, kada sa štapom stanem na pešački prelaz ispred svoje zgrade. U proseku me njih troje i ne primeti, četvrti mahne rukom u znak izvinjenja, peti se zaustavi. Dok prelazim osmatram vozače i u 70% slučajeva lice im je prazno često sa prstom u nosu; 15% zrači samozadovoljstvom jer propuštanje pešaka tumači kao veliku ličnu žrtvu i akt posebne savesnosti i humanosti; 5% je tužno zbog deke sa štapom, a 10% nervozno, misleći „alo bre čopavi, brže to malo“. Ovaj test mi dođe kao lako jutarnje razgibavanje, pred suočenje sa poražavajućim manjkom empatije u aktivnostima oko autizma.
Moderan život je arena u kojoj se mora toliko više, brže i bolje da je duh olimpizma postao kamen oko vrata. Važan je isključivo cilj čije postignuće opravdava svako primenjeno sredstvo. Traži se delanje, a neki društveni inženjering je savremenog čoveka tako izbaždario da nema vremena za udubljivanje ni u sopstvene misli, a kamoli tuđe. A empatija je upravo to, spontano učestvovanje u tuđim mislima i osećanjima, sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava. Ona ima moć da na suptilan način ustrojava socijalni svet i održava društveni poredak. Empatija kreira specifičan društveni ugovor među ljudima, gradi jezik razumevanja i neguje socijalne i moralne kodekse.
Zato, ako želimo normalno društvo moramo opametiti glavu i otvoriti srce. Kapacitet za empatiju je urođen, a ona se formira u ranom detinjstvu shodno dobrim ili lošim vaspitnim praksama. Traume iz detinjstva nose rizik, a bliska povezanost sa roditeljem nas uči zdravim odnosima. Ne sme fokus biti samo na sebi. Obrazovni sistem ne bi smeo rangirati učenike, ni favorizovati takmičarsku atmosferu u kojoj pomaganje drugima znači ugrožavanje sopstvenog uspeha. Ne sme se društvo prepustiti zakonima tržišta i individualističkoj kulturi…
Ne smemo raditi još mnogo toga što inače radimo. Za ove tri decenije, otkako su mali Danci počeli izučavati empatiju po planu i programu, na ovom prostoru se mnogo toga lošeg dogodilo. Bilo je d’izvine Mick previše sympathy for the devil. Zbog čega, hteli ne hteli, osećamo krivicu. A to što uporno odbijamo da se zbog učinjenog pokajemo, našu krivicu čini toksičnom i indukuje novi niz teških tragedija. Čije žrtve više i ne stižemo da kao ljudi ožalimo, jer ih jedni doživljavaju kao štetu koju treba iskontrolisati, a drugi kao iskru koju treba raspaliti.
Mi već toliko sluđeni da bi prepoznali uzrok i toliko neuki da bi znali mehanizme upravljanja krivicom, štrcnemo se tu i tamo empatijom kao parfemom na znojavo telo. A nije empatija odvojiti 3 sekunde i 300 dinara za slanje sms poruke kojom ćemo umiriti savest, već odvojiti celog sebe da bi shvatili kako je biti u tuđim cipelama. Kao što svrha društva nije da bude humanitarno, već humano – čovečno i čovekomerno. Kao što još samo mi verujemo u mit o hladnom Skandinavcu i toploj slovenskoj duši. Skandinavac gleda da ono što ne zna nauči, a Sloven da i ono što je nekada znao i osećao zakorovi.
Autor: Dario Rosi
