Znam da nije lako odupreti se mržnji, pogotovo danas i ovde. Jer u nas mržnja kao da je deo nekakvog državnog projekta ili nacionalnog programa.
Već dugo, a svakodnevno nas se tera da nekoga mrzimo: druge narode, one koji misle različito, koji žele nešto drugo da kažu, koji drugačije izgledaju i drugačije se ponašaju.
Uteruje nam se mržnja prema ljudima koje užasno olako i bez stida nazivaju ustašama, šiptarima, ciganima, pederima, balijama, milogorcima, čamugama ili ih etiketiraju kao izdajnike, žute, drugosrbijance, autošoviniste… Decenijsko pujdanje izazvalo je epidemiju mržnje, nužnu reakciju ovih drugih i zamaglilo granicu između subjekta i objekta. Uspeli smo da stvorimo kulturu mržnje ma koliko to vuklo na oksimoron.
Znam da je teško ne mrzeti ćelavu glavudžu jednog od oficira pučine, kada nadobudno čak iz Kine krik o pravdi, istini i odgovornosti nazove zahtevom svetine. Ali nemojte…
Zato što je mržnja destruktivni osećaj i jedan od najvećih uzročnika savremenih bolesti depresije, anksioznosti, psihosomatskih stanja, sve do maligniteta. Ona nema granicu, čovek je u stanju da mrzi do samouništenja, spreman i na vlastitu propast kako bi video tuđu. A tužno je što je mržnja uvek naš izbor i odluka, svesna je. Nastaje iz loših iskustava, teških životnih situacija, nesreće, poniženja, sujete, zavisti, kompleksa niže vrednosti… kada neki događaj, osobu ili grupu (objekt mržnje) sagledamo kao loš, nemoralan ili zao.
Na nivou grupe mržnjom rukovodi pretpostavka pretnje bitnim osobinama „in“ grupe od spoljnog faktora tj. grupe suprotnih interesa ili uverenja, „out“ grupe. Grupa je za mržnju plodno tlo, jer članove dodatno povezuje i prividno osnažuje, a krivicu izmešta van njenih granica. Kako se objektu mržnje pripisuju urođene dakle nepromenljive osobine, mrzitelji ne vide prostor za konstruktivno već samo za radikalno razrešenje. Zato se objekat mržnje mora uništiti bilo mentalno (poniženjem), društveno (isključenjem), simbolički (paljenjem zastava) ili fizički (ubijanjem). Mržnja je začarani krug čije posledice ponajviše trpe baš mrzitelji. Ali i kada im se obije o glavu krive druge. Ubeđeni u ispravnost svog načina, pogrešno sagledavaju svet oko sebe i ne prihvataju odgovornost. Mržnju hrane samim sobom.
Mržnja ubija i svaku duhovnost, a čovek da bi opstao, bio srećan, zadovoljan, zdrav i normalan mora u nešto da veruje, da ima neko svetlo u mraku.
Nažalost otišlo se predaleko, kontrole više nema, granice su pređene. Mržnja ovako širokog spektra i ovolikog intenziteta neizlečiva je i vodi ka velikom zlu. Nemoguće je odbraniti se ravnodušnošću, a postaje prekasno za oproštaj. Izgleda da je jedini preostali „lek“ transfer iz mržnje u ljutnju. Ljutnja je konstruktivnija, usmerena je na ponašanje koje je moguće promeniti, za razliku od urođene prirode objekta mržnje. I ljutnja vuče posledice, ali se sa njom može živeti.
Zaustavimo ih opravdanom ljutnjom. Ako nas uvuku u mržnju pobedili su nas. Postaćemo kao oni, a onda će nas mržnja proždrati sve odreda i krive i nevine…
Autor: Dario Rosi
