Deca danas ne umeju da budu sama, da se razvijaju i razmišljaju u tišini

Danas je pedagogija u krizi jer ne znamo za šta decu obrazujemo, ne znamo što će ta deca raditi i čemu ih, saglasno tome, treba stvarno učiti

Važna je motivacija

Kakva to škola priprema učenika da kasnije u životu ostvari svoje talente i potencijale?

– Upravo to je moje područje rada: da razmišljam kako stvoriti obrazovanje koje jača psihološku otpornost deteta. Pogledajte kako su deca motivisana u današnjim školama – testovima, ocenjivanjem. To je motivacija koja dolazi od spolja. Međutim, treba raditi na unutrašnjoj motivaciji, onoj koja dolazi iznutra, iz osećaja ostvarenosti u nečemu što radimo. Moramo stvarati školsku metodologiju koja od učitelja traži da fasciniraju učenike. Trebaju nam učitelji koji imaju žar, jer kad nekoga fascinirate, onda zapravo idete ka njegovim emocijama. Trebaju nam učitelji koji će s uverenjem djeci govoriti: “Ovo je sjajno, genijalno, čudnovato, drugačije, izazovno…”.

Obrazovanje budućnosti mora trenirati um, srce i ruku. Dakle, mi obrazujemo intelektualno, prenosimo određene vrednosti i podučavamo praktično. Puno je učitelja koji znaju kako razvijati kognitivni deo, ali moramo ih naučiti i kako razvijati slobodno mišljenje. To je naš posao, da stvaramo takve učitelje koji najpre treba puno da znaju o fazama dečjeg razvoja, kad je vreme da se šta s detetom radi, kad treba probati jabuku… Ne treba je probati prerano jer je kisela. Evo primera: puno radimo na razvoju imaginacije, sposobnosti da stvari vidimo iz različitih uglova. U petom razredu, recimo, u našim školama učitelji verbalno opisuju biljke, a učenici ih zamišljaju. To radimo baš u ovo doba, od novembra do januara, kad nema puno biljaka oko nas, da bi ojačali imaginaciju…

Kakva su današnja deca?

– Mala su deca previše izložena koječemu, previše stimulisana od medija, skrivena su iza sveopšte buke oko njih. Dečje sobe su zatrpane tehnikom, kompjuterima, televizorima, baterijama, to više nisu mesta za slobodnu igru, odmor i koncentraciju. Deca često ne znaju da budu sama, jer ‘biti sam’ je postalo sinonim za ‘dosađivati se’. Jako je bitno da se dete osjeća prijatno kad je samo sa sobom. Samoća i tišina vam trebaju da biste učili i bili u kontaktu sa svojim dubokim emocijama. Valdorfske škole imaju povrtnjake u kojima deca uče ne kako raditi u tišini, nego kako raditi s tišinom. Samoća ne podrazumeva usamljenost. Tišina i kontemplacija vam trebaju da biste rasli i stvarali.

Norveška omladina ima više samopouzdanja

Teško mi je upoređivati norveški i hrvatski obrazovni sistem. Jasno da je u Norveškoj puno više novca u školama, ali to ne znači da su nam i škole bolje od vaših. Jedno je sigurno – naša omladina ima puno više samopouzdanja.

No, to ne dolazi nužno iz škola, već iz društva u kojem mladi ljudi imaju bitnu poziciju i vrlo realne mogućnosti da već u kasnim 20-im dođu do željenih poslova. U našem je parlamentu, recimo, dosta mladih žena. Mi smo vrlo dinamična zemlja u kojoj ne treba da čekate do 50-e da bi dobili šansu da ostvarite vaše ideje i snove. Kod nas nema te vrste ‘respekta’ da stariji imaju automatsku prednost na određene pozicije. Mladi u Norveškoj osećaju da, ako rade, mogu i da uspeju.

S druge strane, naši učenici, u poređenju s nekim drugim evropskim zemljama, ne postižu bog zna kakve rezultate na Pisa evropskom testu.

Taj test meri znanje iz teoretskih predmeta poput materinjeg jezika, matematike, stranog jezika, hemije i te rezultate upoređuje po evropskim zemljama. Finska je uvijek na čelu, Norveška dosta nisko.

U Norveškoj, recimo, većina mladih ljudi svira neki instrument, imamo sjajne generacije talentovanih muzičara, ali to se ne testira Pisa testom… U Finskoj su, za razliku od Norveške, učitelji jako dobro plaćeni, na lestvici društveno poštovanih zanimanja, tretiraju se kao doktori. U toj zemlji puno mladih ljudi želi raditi u školama.

Autor: Karmela Devčić

Izvor: Jutarnji.hr

Prethodna strana 1 2

Podeli tekst: